Учтиво упозорење: Минхенско излагање Дмитрија Медведева

Reuters
Дијалог између Русије и Запада све више подсећа на реторички рат, у коме ниједна страна не креће у офанзиву, али не намерава ни да се повуче.

Москва не жели да залази у још већу конфронтацију са Западом. То је наглашено чак и чињеницом да је руску делегацију на конференцији у Минхену предводио премијер Дмитриј Медведев, други човек у хијерархији власти Руске Федерације.

Са друге стране, у излагању премијера Медведева није било ничега што би се могло схватити као корак у сусрет Западу, у смислу некаквог уступка који би учинила Русија. Пре би се могло рећи да је руски премијер само потврдио раније изнете ставове по најважнијим питањима, а то су: решавање украјинске кризе, односи са НАТО-ом и ЕУ, и познате претње заједничкој безбедности – пре свега тероризам.

Такав дијалог више подсећа на рововски реторички рат, где нико не креће у офанзиву, али не намерава ни да се повуче. Ради се о томе да су услови новог будућег мира још увек недефинисани и нејасни. Јасно је само да више неће бити онако како је било раније.

Нови хладни рат

Током протекле две године стално се прича о новом „хладном рату”, тј. или да су се наши односи већ свели на хладни рат, или да се тај рат још увек може избећи. По речима Дмитрија Медведева, на „хладни рат” нису сведени односи са самим Западом, него конкретно са НАТО-ом. Ситуација се током последњих месеци погоршала у неколико праваца и појавио се низ нових изазова и опасности. Такво стање захтева дијалог и координацију.

Реч „дијалог” се на Западу радо користи. Многе проблеме наводно није могуће решити без дијалога са Русијом. Међутим, све су то само дежурне фразе. Санкције које су западне земље увеле Москви засада нико нема намеру да укине, иако сви схватају колико су оне бескорисне у покушају да се руској власти „савије кичма”.

Уобичајена је формулација да санкције могу бити укинуте када споразум из Минска буде спроведен у дело. Ја лично ни у то не верујем. Наћи ће се већ неки нови повод за пролонгирање санкција. Уосталом, свима је кристално јасно да се са реализацијом споразума из Минска стало у великој мери због тога што Кијев тај споразум отворено саботира, тврдећи да је „неостварив”. Власти у Кијеву осећају да такво понашање није кажњиво, јер Запад не врши неки посебан притисак на њих. Као да хоће рећи: „Нека се Путин сам снађе”. Такав приступ се тешко може окарактерисати као „продуктиван дијалог”.

Европи прети опасност губитка идентитета

Помало неочекиван је, рекло би се, пасаж у излагању руског премијера посвећен европским проблемима. Он је поменуо „опасност губитка идентитета Европе”, имајући пре свега у виду миграциону кризу.

Вероватно се многим Европљанима није допао прекор да је та криза у многоме резултат „неуспешних покушаја пресађивања ’западних’ модела демократије на терен који није за то припремљен, што је довело до уништења читавих држава”.

Са друге стране, Русија у својој информационој политици посвећује много пажње европским миграционим проблемима, и за њу је сада принципијелно важно да утаначи такав принцип организације међународних односа којим би била искључена могућност смене неугодних режима путем мешања споља. И то Москва поставља као један од обавезних услова обнављања ширег дијалога.

Да ли је сарадња могућа?

Сарадња између Русије и Запада у појединим правцима, на пример у решавању сиријске кризе или у борби против тероризма на глобалном нивоу, комбинује се са „одвраћањем” Русије у другим стратешким правцима. Управо то Москва доживљава као главну препреку на путу изналажења компромиса „у конкретним ситуацијама” попут Сирије.

Па ипак, у Минхену је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг одговорио Медведеву „пријатељским гестом”, изразивши спремност да се поново сазове заседање Савета Русија – НАТО (рад овог тела је замрзнут после сједињења Крима са Русијом).

Тај гест је, међутим, уследио тек када је Москва показала да може ефикасно применити војну силу у сиријском правцу, и када су Асадове трупе постигле значајан успех уз подршку руске авијације.

Све се опет дешава као у доба Хладног рата, тј. сви много воле да причају о миру и сарадњи, али у ствари покрећу дијалог тек када партнер некога почне озбиљно да бомбардује, и кад се у ваздуху осети „мирис барута”, односно када је на помолу велики рат. Слика постаје још јаснија ако се узме у обзир да Дмитриј Медведев у Русији не спада међу нарочито ватрене говорнике, тј. међу оне који могу отворено да поставе питање такве опасности.

Георгиј Бовт је политиколог и члан Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.