Не треба се радовати пре времена успесима руске спољне политике

Алексеј Иорш
Запад се навикава на нову стварност и нова правила игре са Русијом, која су сада већ заснована на поштовању њених интереса.

Прошла година је била једна од најуспешнијих у историји руске спољне политике. Од латентне конфронтације са Западом, која се назирала и постала очигледна већ током 2013. године, Русија је почетком 2014. прешла на отворену конфронтацију са западним земљама и „прва задала ударац“. Тако су се њени односи са Западом нагло погоршали, уведене су јој прилично незгодне санкције и учињен је покушај да се организује њена међународна изолација. Истовремено су се у савезу западних земаља појачале центрипеталне тенденције.

Покушај да се реализује „смена режима“ путем „дворског преврата“, од самог почетка је била смешна, да би на крају доживела фијаско, као што се могло и очекивати. Наиме, било је планирано да санкције изазову незадовољство руских олигарха и да се подстакне незадовољство ширих народних маса. Уместо тога, руско друштво и представници руских елита суочени са снажним притисцима споља ујединили су се око Кремља. Одвојио се само један микроскопски део. Још је важнија чињеница да је сједињењем са Кримом и пружањем подршке устаницима на југоистоку Украјине омогућена реализација бар онога што је најнеопходније и што представља минимум. Наиме, створени су услови за спречавање даље експанзије западних савеза на територијама које Москва доживљава као простор од виталне важности за сопствену безбедност. Демонстрација спремности да се тај простор брани по сваку цену није одушевила Запад, али га је приморала да устукне пред Русијом и испољи спремност да поштује њене интересе. Нажалост, ширење западних савеза није могло бити заустављено путем договора заснованог на узајамном уважавању, него искључиво оштрим политичким потезима. Испоставило се да партнери не разумеју ниједан други језик, или не желе да га разумеју. Сада се они навикавају на нову стварност и нова правила игре, заснована на поштовању интереса Русије. Крим се више готово и не помиње. Он се још задржао само у реторици Вашингтона и његових најпослушнијих савезника у Европи, мада у доста блажем облику. Нови покушаји да се изазове ескалација украјинске кризе су могући, али се већ може рећи да је Русија издржала први круг конфронтације и притисака. И у целини гледано, у конфликту око Украјине однела је политичку победу. Створени су услови за здравије односе са западним партнерима на основу поштовања интереса друге стране. Али то је засада само обећање. Са обе стране и даље постоје велике залихе неповерења, ранијих грешака и илузија. Са обе стране постоји жеља да се представа о спољном непријатељу користи ради унутрашњег збијања редова.

Током 2015. године коначно је постало очигледно, бар за мене, да је потпуно пропао систем европске безбедности у оном облику који је формиран после Хладног рата, тј. безбедности засноване на фактичкој доминацији Запада, његових организација и његових политичких схватања. Таква доминација је неприхватљива за већину припадника руске елите. Она није донела мир и стабилност на потконтиненту. Мислим да се тај стари систем не може поново успоставити уколико не буде из корена преуређен, чак и ако се активира ОЕБС. То мишљење је, између осталог, засновано и на једногодишњем искуству рада у „групи мудраца“ ОЕБС-а. Задатак те групе је био да предложи обнову система европке безбедности у својству „заједничког пројекта“. И поред свих уложених напора готово ништа није постигнуто.

ОЕБС је организација која у својим генима носи сећање на Хладни рат. Њој није омогућено да прерасте у делотворни инструмент за стварање будућег постблоковског система безбедности. Због тога је ОЕБС током првих двадесет година по окончању претходног Хладног рата углавном играо негативну улогу – пружао је могућност да се ствара илузија о томе како је на заједничком европском простору „све у реду“ и очувао је дух Хладног рата путем непрекидног оптуживања страна за нарушавање принципа који припадају другој епохи. Угљевље оног претходног рата није било у потпуности угашено и управо га је ОЕБС пустио да тиња. Зато није случајно што се ова организација први пут показала као корисна тек када је то угљевље поново плануло у Украјини. Ту је ОЕБС успешно примењен у улози координатора мировне мисије. Можда ова организација може још неко време и да опстане као форум за вођење дијалога и као кризни центар. Засада, међутим, нема никаквих знакова спремности западних партнера да уз помоћ коренитог преуређења ове организације или стварања алтернативних институција попуне новонастали вакуум безбедности који зјапи на простору Европе. А он је опасан.

На путу економског окретања Русије ка Истоку 2015. године су учињени важни кораци. Почеле су да функционишу територије убрзаног развоја које обећавају прилив руских и страних инвестиција. У контексту општег пада спољне трговине због економске кризе, у контексту пада цена енергената и девалвације рубље увећан је удео азијских тржишта у спољној трговини Русије. И тај удео има тенденцију да и даље расте, услед чега структура спољноекономских веза постаје у већој мери избалансирана и исплатива. Договор између Русије и Кине о успостављању спреге између Економског појаса Пута свиле и Евроазијске економске уније потенцијално отвара огромне могућности за стварање новог центра економског раста у Централној Азији, заједно са оближњим областима Сибира и западне Кине. Али то су засада само обећања.

 

Да би она била реализована потребно је уложити системске административне напоре, који после потписивања одговарајућих споразума готово да нису ни примећени. Потребни су и конкретни пројекти.

Успех у 2015. години за цео свет је свакако било решавање иранског нуклеарног проблема. То не би било могуће без активног и креативног учешћа руске дипломатије. Избегнута је ланчана реакција ширења нуклеарног оружја у најнестабилнијем региону света, а такође и опасност избијања рата против Ирана, за који се пре само две-три године чинило да је неизбежан. Тај рат би коначно изазвао пожар на целом Блиском истоку и имао би глобалне последице. Сада се већ може рачунати на конструктивне односе са потенцијално најмоћнијом силом Средњег истока.

У прошлој години завршено је уништавање сиријског хемијског оружја. То је још једно велико достигнуће руске дипломатије. Моћан развој тог успеха наступио је када је Русија послала своју авијацију у Сирију руководећи се тежњом да борбу против исламског тероризма води подаље од својих граница, да учврсти своје међународне позиције демонстрацијом нове моћи својих оружаних снага и да уједно спречи свргавање легитимне власти и избегне ширење територија под контролом „Исламске државе“, а такође да повећа могућности сопственог активног утицања на блискоисточну кризу. Засада је у сваком погледу постигнут сјајан успех. Па ипак, блискоисточна криза је безизлазна и таква ће бити деценијама. Спреман сам да то још много пута поновим. Русија треба да испољи крајњу опрезност да не би дубоко загазила у ту мочвару, поготову што има оних који би желели да је у њу што више увуку. Треба имати довољно одважности да се брзо напусти та територија уколико ситуација крене у том правцу. И руско друштво треба припремати за такву могућност.

Сарадња око Сирије помогла је да попусти напетост конфронтације са Западом, јер се она не исплати у дугорочној перспективи, и да у односима са западним земљама ојачају елементи који доприносе тој сарадњи. Међутим, конфронтација неће престати у скоријој будућности, између осталог и због тога што постоје и унутрашњи узроци који је изазивају, будући да један део елита, нарочито у Европи, сматра да је ради унутрашње консолидације неопходно имати спољног непријатеља. Други део елита тежи да се реваншира за пораз претрпљен у протеклим деценијама, а трећи да спасе светски поредак који се увелико расипа, јер је управо Запад у великој мери диктирао правила тог поретка, и то она која му највише одговарају. Током 2015. године готово сви представници руске елите су схватили да је конфронтација са Западом трајна и да није никаква случајност, да ће Русија морати да живи у друкчијој стварности од оне која се подразумевала у ружичастим сновима о интеграцији са Западом уз очување независности и суверенитета. Ти снови су преовлађивали у руској политичкој класи скоро до краја 2000-их.

Додуше, поменуто сагледавање ситуације још увек није довело до неопходне корените промене вектора економског и социјалног развоја, нити до чврсте оријентације државе, буржоазије и друштва усмерене на економски развој и раст. А управо такве наде су гајили многи међу онима који су подржали оштру промену спољнополитичког курса 2014. године. Један од главних мотива политике спољних притисака је очекивање да ће даља економска стагнација пре или касније приморати Москву да се повуче, а можда и да капитулира. Због такве бојазни су уздржани и савезници и пријатељи. Кина, на пример, страхује да ће се Русија вратити на политички курс којег се придржавала током 1990-их.

Укратко речено, руска политика у спољном свету била је успешна у већини њених праваца. У свим маневрима она је била стратешки оправдана и доследна. Успела је да такмичење за међународне позиције пренесе у сфере где је Русија јача, тј. у сферу војне политике и у сферу борбе интелекта и воље. Можемо честитати нашим дипломатама, нашем војном и политичком врху, и целој Русији коју они представљају. Међутим, не треба се радовати пре времена. На крају готово увек (а нарочито у савременом свету) могућности и утицај земље одређују економска моћ, технолошки ниво и квалитет људског капитала.

Подразумева се да и квалитет руководства игра важну улогу. На пример, САД су почетком 2000-их неоспорно биле водећа економска и технолошка сила. Војни буџет им је био већи од војног буџета готово свих осталих земаља света, заједно узетих. Америка је и у моралном смислу умногоме важила као водећа земља. Али, све те предности су прокоцкане између осталог и због лошег руководства, коме је успех помутио разум, што је довело до пораза у ратовима, до одлагања неопходних економских реформи и гомилања дуга.

Руска елита и руководство засада нису искористили конфронтацију и успон патриотизма за унутрашњи, пре свега економски препород на било којим основама – либералним или антилибералним. Тачније, на споју једних и других. Без тога ће Русији бити све теже да остане на висини садашњих сјајних успеха спољне политике.

Аутор је декан Факултета светске економије и међународне политике Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије”

Чланак на руском језику на порталу Российская газета

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: