Трампова Америка у сусрету са Путиновом Русијом

Међу аналитичарима се мало ко озбиљно надао Трамповој победи, тако да је сва пажња била прикована углавном за спољнополитичку екипу бивше државне секретарке Хилари Клинтон. Што се Трампа тиче, о њему се причало само да се он, наводно, не разуме у спољну политику, и да су му саветници у тој области неки скоро непознати људи. Тај проблем се, међутим, врло брзо може решити, јер је лако пронаћи саветнике који се разумеју у свој посао. Међу америчким експертима има доста талентованих људи, а сада ће бити довољно, па чак и превише оних који желе да пређу (или уђу) у табор неочекиваног победника најдраматичније и најнепредвидивије изборне трке у послератном периоду америчке историје.

Поред тога, личност председника САД увек оставља велики печат на спољној политици, где он има више овлашћења него у унутрашњој политици. У том смислу се очекује да ће Трампова спољна политика у сваком погледу бити прилично упечатљива. Па ипак, неће бити баш толико упечатљива како би се могло помислити на основу његових шокантних изјава намењених предизборном аудиторијуму. На пример, тешко да ће он већ сутра почети да гради „зид“ на граници са Мексиком да би спречио прилив нелегалних миграната. За тако крупан грађевински подухват потребан је прилично велики новац, а право покретања иницијативе за издвајање буџетских средстава има само Представнички дом САД, и нико други. Са друге стране, Трамп ће покушати да пооштри миграциону политику и свакако неће реализовати Обамин план амнестије 7 милиона нелегалних имиграната који се већ налазе у Америци.

Неће подржати ни друге разноразне глобалне трговинско-интеграционе планове попут Транспацифичког партнерства. Напротив, покушаће да учврсти већ присутну тенденцију да се радна места која отварају америчке корпорације постепено враћају у САД. Он неће објавити трговински рат Кини, али ће покушати да се са њима договори о компромисима и појединим уступцима.

Што се тиче односа са Русијом, да је победила Клинтонова они би највероватније били осуђени бар на стагнацију, а у најгорем случају и на даљу деградацију, па чак и на опасну ескалацију. Трампова победа, међутим, даје шансу да до те ескалације не дође. Рекло би се да је психолошки тип ексцентричног екстраверта Трампа у потпуној супротности са „затвореним“ интровертом Владимиром Путином. Пре ће ипак бити да је бившем пуковнику КГБ-а далеко лакше да разговара са људима Трамповог кова, отвореним и искреним (чак и ако имају супротне ставове), него са особама попут Хилари Клинтон. Многи у Америци, па и у Москви, сматрају да она није претерано „истинољубива“ (благо речено) и да је лицемер. Поред тога, сумња се да је управо она, док је била на челу Стејт департмента, иницирала и „платила“ протестне акције у Москви у јесен 2010. и у пролеће 2011. године. А сада, после онако тешких изјава на рачун Русије и лично Владимира Путина, које је она дала током изборне кампање, када је оптуживала Кремљ за жељу да „осујети изборе“ или да „доведе у Белу кућу марионету Трампа“, уопште није јасно како би Путин и Клинтонова могли комуницирати опуштено, не иритирајући једно друго. У Трамповој биографији нема таквих „репова“, тако да се односи са њим могу градити на здравим темељима.

У том смислу Трамп на неки начин помало подсећа на Силвија Берлусконија, некада „највећег европског пријатеља Москве“. Са друге стране, он је импулсиван човек и нема искуства у дипломатији. Може нешто и да „извали“, између осталог и лично на рачун руског председника. А овај, опет, може да се „увреди“. С обзиром да су руско-амерички односи и даље сувише чврсто повезани са личним односима лидера, то може довести до наглог погоршања ситуације, по принципу „од љубави до мржње је само један корак“. Сада је Путин био међу првим светским лидерима који су телефонирали Трампу да му честитају победу. Али он је први телефонирао и председнику Бушу 11. септембра 2001. године да изрази солидарност у борби против тероризма и саучешће жртвама терористичког напада, а затим је уследио познати „Минхенски говор“ пун разочарања у односе са Западом, и посебно са Америком. Тако се и сада још увек не зна у шта ће се заправо преточити Трампова парола „Учинимо Америку поново великом“. Ако се потврди његово наговештено кретање у страну „неоизолационизма“ и све мањег мешања у догађаје свуда по свету, то ће се позитивно одразити на односе са Москвом.

Ако Трамп остане веран својим предизборним изјавама (мада и не потпуно јасним) да Америка не треба да се петља у ситуацију у Украјини, па чак не треба посебно да се интересује ни за судбину Крима, то ће такође бити снажан подстицај за ново „ресетовање“ односа. Такође је доста важно да Америка престане бар са притисцима на Европу помоћу којих је приморава да не ублажава санкције уведене Русији. Што се тиче америчких санкција, Трамп неће моћи тако лако да их ублажи или укине, чак и ако то буде хтео, јер ће му стати на пут републиканска већина. Јесте да су то људи из исте странке, али они нису послушни Трампу. Да и не говоримо о демократама у оба дома америчког Конгреса. Са друге стране, Москва може изаћи у сусрет Вашингтону по питању Сирије „у замену“ за слабљење америчке подршке Кијеву. Уколико Сирија уопште остане у првом плану Трамповог спољнополитичког „видокруга“.

Москви се свакако допадају и Трампове раније изјаве о пребацивању терета војне и финансијске одговорности у блоку НАТО-а на европске савезнике. Међутим, тешко да ће чак и Трамп одустати од даљег развоја глобалног система ПРО у Европи који толико узнемирава Москву, што се потпуно уклапа у његову „неоизолационистичку реторику“. Са друге стране, планови новоизабраног председника да поново покрене експлоатацију нафте на Аљасци могу погубно утицати на економију Русије, јер ће изазвати пад цена енергената, а њихов извоз је главни извор прихода у руском буџету.

Према томе, колико год да Трамп доноси „неизвесност“ по многим питањима, ипак постоји нада да ће доћи до новог „ресетовања“ односа између Русије и САД. У сваком случају, Трампова Америка ће на међународној политичкој сцени изгледати сасвим другачије него што је изгледала за време Барака Обаме, па чак и за време његовог претходника Џорџа Буша.

Георгиј Бовт, политиколог, члан Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.