Зашто Русија и САД неће направити „дил“?

Шон Спајсер.

Шон Спајсер.

Reuters
Размишљање о договорима, поготово о некаквим „новим Јалтама“ и другим схемама поделе света, не само да је бесмислено, него је и штетно.

Званични представник Беле куће Шон Спајсер још једном је објаснио намере председника Трампа у погледу Москве. „Ако он може да постигне договор са Русијом, што је неколико последњих администрација покушавало да постигне, он ће то учинити. А ако не може, неће постићи. Али ће покушати. И ја мислим да његов успех у сфери бизниса и нагодби треба схватити као позитиван знак да је он за то способан“.

Овде су кључне речи: „што је неколико последњих администрација покушавало да постигне“. Другим речима, не ради се о некаквом новом приступу, него о томе што је Доналд Трамп квалификованији од својих претходника и може да постигне оно за шта они нису били способни.

Није ни чудо. На очекивања да ће Трамп квалитативно изменити односе између Вашингтона и Москве утицала су два фактора. Први су позитивне Трампове изјаве о Путину као лидеру, које је он дао приликом номиновања за председничког кандидата и касније као кандидат републиканаца. Други фактор је моћна медијско-политичка кампања у којој је Трамп оптуживан за проруске ставове, а затим и за директне везе са Кремљом, па чак и са руским специјалним службама.

Било како било, те околности су везане за тренутну политичку ситуацију, док стратешке руско-америчке оквире дефинише далеко озбиљнији фактор, а то је чињеница да су у питању две земље са највећим нуклеарним арсеналом на планети које могу физички да униште једна другу.

Диктат нуклеарног арсенала

Трајекторија развоја односа Москве и Вашингтона у суштини се не мења од педесетих година прошлог века, када је успостављен модел нуклеарног одвраћања. Од тада се циклуси подизања и попуштања тензије ритмично смењују.

Данас се на сцену враћа милитантна реторика, и поново су на цени механизми „хладног рата“ чији је циљ да обезбеде узајамно одвраћање.

Није случајност што је Доналд Трамп, у контексту Русије, већ више пута поменуо нуклеарни потенцијал и разоружавање. Додуше, он то вероватно чини више инситинктивно него плански, али га ни инстинкт не вара, јер докле год постоје нуклеарни арсенали, они ће и диктирати парадигму односа.

Међутим, Американцима неће поћи за руком да ту тему искористе у новој рунди дипломатске активности, јер је руска страна јасно дала до знања да даље смањење нуклеарног арсенала није сврсисходно, а ако се може веровати „инсајдерским“ информацијама, и сам Трамп се жали Путину да Америци не одговара Споразум о смањењу стратешког офанзивног наоружања (СТАРТ). Са друге стране, последњи договор под називом „ресетовање односа“ заснивао се управо на темељу смањења наоружања. Није јасно шта би још могло играти улогу темеља.

Може ли се постићи договор без Украјине?

Из изјава које су током протекле недеље давали високи званичници САД (пре свега потпредседник Пенс и државни секретар Тилерсон), може се извести један закључак: док је Трамп на власти Вашингтон не планира да уврсти Украјину у фамозни договор са Москвом. Пре ће бити да се решавање источноукраинског конфликта користи као предуслов за даљу нагодбу. У томе постоји одређена логика. На Украјину се обраћа превише пажње, и управо је она била детонатор обрушавања односа Русије и Запада пре три године.

Међутим, тај хипотетички „пакет“ је далеко мање привлачан за Русију уколико у њему нема украјинске теме. Прошле године су Семјуел Чарап и Џереми Шапиро добро рекли, тј. написали да Обамина политика у погледу Русије није била успешна јер није постојала жеља да се у оквиру „пакета“ разматрају теме које су за Москву од виталног значаја, а за Вашингтон нису првостепене али су идеолошки принципијелне. То се пре свега односи на процесе на постсовјетском простору. Русију је све више иритирала тежња да се заобилазе најболнија питања и да се пажња усредсреди на оно где се и иначе у принципу може постићи договор.

Трамп одбацује све што је вазано за Обаму, али примењује исти приступ.

Повратак на норму

Принцип „селективног укључивања“ Русије, који је својевремено прокламовала још Кондолиза Рајс, није функционисао од самог почетка. Утолико пре не може функционисати сада, када се појединачне „сфере сарадње“ не комбинују са „сферама неучествовања“, тј. одсуства сарадње, него са директним „гушењем“ путем санкција и других сличних мера.

У руско-америчким односима се не дешава ништа драматично. Ми само видимо да се они поново враћају на норму.

То је норма из периода пре перестројке, тј. из доба када руководиоци Сједињених Америчких Држава нису постављали себи задатак да измене свог саговорника, као што је почело да се дешава после распада СССР-а. И Бил Клинтон, и Џорџ Буш Млађи, и Барак Обама су комуницирали са Русијом сматрајући да је она „погрешна“ и да треба да се мења. Са гледишта класичних односа великих сила то је нонсенс који може пољуљати поверење, а оно је неопходно за постизање договора. Управо то се и догодило.

Трамп не планира никога да трансформише – ни свет, ни поједине земље. Због тога ће његове намере Москви бити јасније од онога што су радили амерички председници од почетка 1990-их. Па ипак, треба ли очекивати да ће бити склопљен неки „дил“? Знамо да у периоду Хладног рата није било никаквог „дила“ између СССР-а и САД, мада су тада то биле приближно једнаке суперсиле. У то доба је био циљ само да се одржи равнотежа која је успостављена после Другог светског рата и забетонирана претњом гарантованог узајамног уништења.

Теоретски се може замислити нешто слично и у Трамповом случају. Његова администрација се састоји од људи из безбедносних структура и представника великог и врло безобзирног бизниса, чија психологија је таква да они могу блефирати изазивањем ескалације.

Па ипак, данас је контескст међународних односа квалитативно сасвим другачији.

И иначе, не треба толику пажњу обраћати на Трампов однос према Русији, колико на еволуцију америчког погледа на свет и схватања сопствене (америчке) улоге у њему. Почиње да се ствара нови поредак, и од става САД у великој мери зависи простор за маневар осталих актера, тј. оно што им постаје доступно, и оно у шта треба (или не треба) улагати напоре.

Размишљање о договорима, поготово о некаквим „новим Јалтама“ и другим схемама поделе света, не само да је бесмислено, него је и штетно.

Време суперсила припада прошлости, што је такође норма међународних односа, ако се узме у обзир читава историја а не само прошли, двадесети век.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, директор за науку у клубу „Валдај“.

Чланак на руском је објављен на сајту Газета.ру.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.