Ужас, дивљење и презир: Немци о Црвеној армији

„Мој командир био је дупло старији од мене и већ је ратовао против Руса код Нарве 1917. када је био у чину поручника. ‘Наћи ћемо своју смрт овде, на овим бескрајним пространствима, као Наполеон’, говорио је са нескривеним песимизмом... ‘Запамтите овај тренутак, Менде, ово је крај некадашње Немачке’.“ (Ерих Менде, натпоручник 8. шлеске пешадијске дивизије о разговору који је водио у последњим тренуцима мира, тј. пред сам почетак рата 22. јуна 1941)

„Чак и у првом боју понашање Руса се драстично разликовало од понашања Пољака и савезника који су претрпели пораз на Западном фронту. Руси су се непоколебљиво бранили и када су били опкољени.“ (генерал Гинтер Блументрит, начелник штаба 4. армије)

„Бој за тврђаву је био жесток, било је много губитака... Тамо где смо успели да потиснемо Русе или да их истерамо димом ускоро су се појавиле нове снаге. Излазили су из подрума, кућа, канализационих цеви и других привремених склоништа и отварали прецизну ватру, тако да су се наши губици непрекидно увећавали.“ (Из борбених извештаја 45. пешадијске дивизије Вермахта, која је имала задатак да заузме Брестску тврђаву; дивизија је имала 17 хиљада војника и на препад је напала гарнизон тврђаве са 8 хиљада војника; само у прва 24 часа борби на територији Русије дивизија је изгубила скоро исто онолико војника и официра колико их је изгубила током свих 6 недеља ратовања у Француској).

„Ти метри су нам се претворили у непрекидну жестоку битку која није јењавала од првог дана. Све унаоколо је већ било разрушено скоро до темеља, од зграда није остао камен на камену... Минери јуришне групе су се окупили на крову зграде управо испред нас. Носили су експлозивна пуњења на дугим штаповима и спуштали их у прозоре последњег спрата, уништавајући тако митраљеска гнезда, али готово без икаквог резултата – Руси нису посустајали. Они су већином засели у безбедним подрумима, тако да им наша артиљеријска ватра није могла наудити. Видиш једну експлозију, затим још једну, а онда отприлике један минут тишине, и они опет отварају ватру.“ (Поручник Шнајдербауер, командир вода 55-милиметарских противтенковских оруђа 45. пешадијске дивизије о борбама на Јужном острву Брестске тврђаве)

Мелентин Фридрих фон Вилхелм, генерал-мајор тенковских јединица, начелник штаба 48. тенковског корпуса, касније начелник штаба 4. тенковске армије. Из слободних извора.

„Може се готово са сигурношћу рећи да ниједан културни становник Запада никада неће схватити руски карактер и руску душу. Познавање руског карактера може да послужи као кључ за схватање борбености руског војника, његове надмоћи и метода ратовања на бојном пољу. Непоколебљивост и душевно стање борца увек су били првостепени фактори у рату и често су били важнији од бројности и наоружања армије... Никада се не може унапред рећи шта ће Рус да предузме: он по правилу иде из једне крајности у другу. Његова нарав је необична и сложена као и сама ова огромна и несхватљива земља... Понекад је у руским пешадијским батаљонима настајала пометња после првих пуцњева, а сутрадан су се те исте јединице бориле са фанатичном одлучношћу... У целини гледано, Руси су свакако одлични војници и уз вешто руковођење они су опасан противник.“ (Мелентин Фридрих фон Вилхелм, генерал-мајор тенковских јединица, начелник штаба 48. тенковског корпуса, касније начелник штаба 4. тенковске армије)

„На Источном фронту сам срео људе за које се може рећи да су посебна раса. Већ први напад је био борба на живот и смрт.“ (Ханс Бекер, тенкиста 12. тенковске дивизије)

„За време напада наиђосмо на лаки руски тенк Т-26 и одмах га погодисмо из 37-милиметарског топа. Кад приђосмо ближе, руски војник се до појаса извуче из кабине тенка и поче да пуца у нас из пиштоља. Убрзо се испоставило да му је наша граната откинула ноге, а он је и без ногу пуцао у нас из пиштоља!“ (Из сећања артиљерца противтенковског топа на прве часове рата)

„Квалитативни ниво совјетских пилота је далеко изнад очекиваног... Жесток и масован отпор није у складу са нашим првобитним претпоставкама.“ (Хофман фон Валдау, генерал-мајор, начелник командног штаба Луфтвафеа, белешка у дневнику од 31. јуна 1941)

„Готово да нисмо ни имали заробљенике, јер се Руси нису предавали и увек су се борили до последњег војника. Наш борбени дух се не може поредити са њиховим...“ (Из интервјуа официра тенковске јединице армијске групе „Центар“, датог ратном дописнику Курцију Малапартеу Зукерту)

„...У тенку су лежала тела храбре посаде која смо пре тога само рањавали. Дубоко потресени њиховим јунаштвом сахранили смо их уз све војничке почасти. Они су се борили до последњег даха, и то је била само једна мала драма великог рата. Један тешки тенк нам је читава два дана блокирао пут, али сада је опет проходно...“ (Ерхард Раус, пуковник, командир борбене групе „Раус“, о тенку КВ-1 који је онеспособио немачку колону камиона и тенкова и читаву артиљеријску батерију; посада тенка - 4 совјетска војника - задржала је пролазак борбене групе „Раус“ - отприлике половина дивизије - читава два дана, 24. и 25. јуна)

„17. јул 1941. Сокољничи, близу Кричева. Увече смо сахранили непознатог руског војника [реч је о 19-годишњем артиљерцу, старијем воднику Николају Сиротињину]. Он је сам стајао код топа и дуго гађао колону тенкова и пешадију, и тако је погинуо. Сви су се дивили његовој храбрости... Пуковник је на гробу рекао да бисмо ми освојили цео свет када би се сви фирерови војници борили као овај Рус. Испалили смо три плотуна из пушака. Ипак је он Рус, зар је потребно толико му се дивити?“ (из дневника натпоручника 4. тенковске дивизије Хенфелда)

„Губици су стравични, неупоредиво већи од оних у Француској... Данас је пут наш, а сутра га заузимају Руси, после опет ми и тако даље... Нисам видео ништа горе од тих Руса. Прави пси! Никада не знаш шта од њих да очекујеш. И откуд им само тенкови и све остало?!“ (Из дневника војника армијске групе „Центар“, 20. август 1941; после таквог искуства у немачкој војсци брзо се одомаћила изрека: „Боље је три пута напасти Француску, него једном Русију“)

„Нисам очекивао ништа слично. Њих петорица нападају цео батаљон! То је чисто самоубиство.“ (Речи мајора Нојхофа, командира 3. батаљона 18. пешадијског пука групе армија „Центар“; када је батаљон од 800 војника успешно пробио пограничну одбрану напао га је одред од 5 совјетских бораца)

„У то човек не може да поверује док не види својим очима. Војници Црвене армије су горели у пламену и настављали да пуцају из ужарених кућа.“ (Из писма пешадијског официра 7. тенковске дивизије о борбама у селу крај реке Ламе, средина октобра 1941)

„Боже мој, шта су ти Руси наумили да нам ураде? Добро ће бити ако неко тамо на врху буде хтео да нас послуша, иначе ћемо сви овде поцркати.“ (Фриц Зигел, десетар, из писма кући од 6. децембра 1941)

Из дневника немачког војника:

„1. октобар. Наш јуришни батаљон је стигао на Волгу. Тачније, до Волге је остало још око 500 метара. Сутра ћемо бити на другој обали и рат је завршен.

„3. октобар. Веома снажан отпор, не можемо да савладамо тих 500 метара. Стојимо на граници некаквог силоса са житом.

„6. октобар. Проклети силос. Не можемо да му приђемо. Изгубили смо преко 30% људства.

„10. октобар. Одакле ничу ти Руси? Нема више силоса, али сваки пут када му се приближавамо, они отуд отварају на нас ватру као да су испод земље.

„15. октобар. Ура, освојили смо силос. Од нашег батаљона је остало 100 људи. Испоставило се да је силос бранило 18 Руса, нашли смо 18 лешева [батаљон хитлероваца који је нападао те јунаке бројао је око 800 људи].“

Јозеф Гебелс. Извор: Савезни архив Немачке.

„Храброст је одважност надахнута духовношћу. А упорност са којом су се бољшевици бранили у својим бункерима у Севастопољу – то је нека врста животињског инстикта и било би крајње погрешно третирати је као резултат бољшевичког погледа на свет или васпитања. Руси су увек били такви и највероватније ће увек такви и остати.“ (Јозеф Гебелс)

„Они су се борили до последњега, чак ни рањеници нису дозвољавали да им приђемо. Један руски водник, без оружја и са страшном раном на рамену, бацио се на наше са минерском лопатом, али је одмах убијен. Безумље, право безумље. Они су се борили као звери, и гинули су на десетине.“ (Хуберт Корала, десетар болничарске јединице 17. тенковске дивизије, о биткама дуж пута Минск-Москва)

Из мајчиног писма војнику Вермахта: „Драги мој сине! Можда ћеш ипак пронаћи комадић папира да се бар јавиш. Јуче је стигло писмо од Јоза. Код њега је све у реду. Он пише: ‘Раније сам ужасно желео да учествујем у нападу на Москву, а сад бих био рад да се извучем из тог пакла’.“

Овај текст је адаптирана верзија материјала са портала Фонда стратешке културе.  

Росијскаја газета. Сва права задржана.