Берлински конгрес, прва „балканизација“

Антон фон Вернер, Берлински конгрес, 13. јул 1878. (1881). Конгрес из 1878. је последњи међународни форум на коме деловање великих сила није било оптерећено блоковском припадношћу.

Антон фон Вернер, Берлински конгрес, 13. јул 1878. (1881). Конгрес из 1878. је последњи међународни форум на коме деловање великих сила није било оптерећено блоковском припадношћу.

Недавно, 13. јула, навршило се 135 година од потписивања Берлинског уговора. Без претеривања се може рећи да је његова улога у историји судбоносна, како за међународну дипломатију, тако и за народе Балкана. Ту су први и последњи пут у историји суперсиле свака за себе, без блоковских група, договором „кројиле Балкан“, док је дух овог догађаја жив и дан-данас.

Берлински конгрес је трајао месец дана (од 13. јуна до 13. јула 1878) и бавио се питањима прекрајања Балкана. Поред тога што је означио крај Велике источне кризе (1875-1878), током које је вођено неколико ратова (укључујући и руско-турски), тај документ је био и прва мировна иницијатива на Балкану.

На овом конгресу је правно потврђена независност Србије, Црне Горе и Румуније, ударени су темељи бугарске националне државности и формулисани нови принципи међусобних односа великих сила када је реч о балканском питању. Додуше, у руском јавном мњењу тога доба Берлински уговор је дочекан хладније од претходног, Санстефанског прелиминарног руско-турског споразума, који је био у већој мери „проруски“ и „пробугарски“, али то нимало не умањује значај овог документа. Он као историјска чињеница има велики значај и данас, када на Балкану тињају и разбуктавају се нова опасна жаришта конфликата.

Не дозволити да се на Балкану створи регионална суперсила – то је заправо био кључни принцип за огромну већину учесника Берлинског конгреса.

Говорећи о Берлинском конгресу као првој балканској мировној иницијативи, неопходно је пре свега истаћи огроман посао који урађен у припремној фази конференције, а у коме су учествовале практично све чланице конгреса, тј. цео „концерт великих сила“, што понекад и у наше време толико недостаје светској заједници.

Сам конгрес је био нешто налик на врх леденог брега који је испод површине од очију јавности скривао билатералне и мултилатералне нагодбе, усаглашавања и узајамне уступке. На иницијативу немачког „гвозденог канцелара“ Ота фон Бизмарка, који је председавао конгресом, учесници форума су на све начине избегавали дискусије на отвореним седницама. Чим би било примећено да по неком питању постоје опречна мишљења, дотично питање је скидано са дневног реда и преношено на ниво приватних преговора између заинтересованих делегација. И тек када би делегације постигле сагласност, питање је поново постављано „ради званичног формулисања решења“. Штавише, по сведочењу Сиднија Феја, америчког експерта за историју међународних односа, „готово сва суштински важна питања регулисана су пре почетка конгреса, током разних прелиминарних преговора, тако да је на конгресу преостало само да се региструју решења која је Бизмарк већ претходно издејствовао“.

Не дозволити да се на Балкану створи регионална суперсила – то је заправо био кључни принцип за огромну већину учесника Берлинског конгреса. Тиме је, између осталог, била условљена и одлука о сужавању граница „санстефанске“ Бугарске и смањењу степена њене аутономије.

Велике силе у улози „миротвораца“ су на Балкану направиле мозаик од независних, аутономних, окупираних и других држава, територија и области, и у најбољим традицијама геополитичке комбинаторике побринуле се да сачувају неприкосновеност „светиње над светињама“, тј. балканских саобраћајница.

Треба подсетити да је Берлинским уговором на Балкану створен низ независних националних држава и да је фактички управо овај споразум у читавој историји светске дипломатије постао први документ који предвиђа међународно-правно обезбеђење права за националне мањине. Наравно, један документ, па чак и овако важан, није могао решити крајње сложене међуетничке проблеме на Балканском полуострву.

Балкан је један од оних региона на земаљској кугли где повлачење граница по етничком принципу (као што је покушано у Берлину) не може да реши међуетничке проблеме. Уосталом, и саме етничке границе су често условне, тј. не воде рачуна о етногенези, као ни о објективним културноисторијским особеностима различитих делова једног истог етноса, подељеног државним, религиозним, природним и другим границама.

Берлински уговор је регулисао читав низ важних регионалних питања, али је истовремено на немирној балканској земљи оставио доста старих нераспетљаних супротности, а нове је заптљао у косовски, македонски и босански чвор.

Тешкоће у регулисању етничких и пограничних питања постоје и у наше време, када улогу „концерта великих сила“ у знатној мери врши Савет безбедности УН. Понекад напори овог органа нису довољни, како истиче Александар Карасјов, кандидат историјских наука и експерт за Балкан на Институту за славистику Руске академије наука:

„Савет безбедности УН треба да покуша да пронађе решење које би задовољило и светску јавност, тј. међународну заједницу, и заинтересоване стране. На примеру косовског конфликта видимо колико је тај задатак сложен, јер Србија не признаје независност Косова, а администрација Косова са своје стране на сваки начин жели да принуди српску мањину да призна ту независност. Уз све то, САД и низ других западних сила од самог почетка су подржавале косовске Албанце. То је практично онемогућавало изналажење компромисних решења.“

Балкан је један од оних региона на земаљској кугли где повлачење граница по етничком принципу (као што је покушано у Берлину) не може да реши међуетничке проблеме. Уосталом, и саме етничке границе су често условне, тј. не воде рачуна о етногенези.

Вратимо се 135 година уназад. Берлински уговор је пример својеврсне насилне „балканизације“ која се спроводи „одозго“, када се од једне Бугарске праве две, и њихове границе се вештачки сужавају, и када је српски етнос у суштини подељен на три дела. Велике силе у улози „миротвораца“ су на Балкану направиле мозаик од независних, аутономних, окупираних и других држава, територија и области, и у најбољим традицијама геополитичке комбинаторике побринуле се да сачувају неприкосновеност „светиње над светињама“, тј. балканских саобраћајница. Дунав као главна балканска водена артерија проглашен је за неутралну територију по којој слободно могу пловити бродови од Ђердапске клисуре до ушћа. Пролазак војних бродова кроз Црноморске мореузе и даље је био забрањен, па је чак и лука Батуми, која је том приликом предата Русији, добила статус „порто-франко“ (слободне трговачке луке) и требало је да њоме плове искључиво трговачки бродови.

Берлински уговор је регулисао читав низ важних регионалних питања, али је истовремено на немирној балканској земљи оставио доста старих нераспетљаних супротности, а нове је заптљао у косовски, македонски и босански чвор. Бугарска није могла да се помири ни са вештачким стварањем Источне Румелије, ни са предајом Северне Добруџе Румунији, ни са враћањем македонских територија Отоманској Империји. У тим питањима су Србија и Грчка могле постати потенцијалне савезнице Бугарске, али објективно су морале постати и њени најљући непријатељи приликом касније поделе ослобођених територија. Балкански ратови 1912-1913. само су илустровали те противречне стране одлука донетих у Берлину.

Друго негативно „достигнуће“ Берлинског конгреса је аустријско-српска конфронтација, најпре по питању Босне и Херцеговине, а затим и по другим балканским питањима. Створено је клупко узајамних супротности, оптужби и подозрења које је било судбоносно за читаву Европу у врелим летњим данима 1914. године.

И најзад, још један (и вероватно најважнији) резултат Берлинског конгреса и свега што га је пратило била је измена глобалне констелације снага у Европи. Конгрес из 1878. је последњи међународни форум на коме деловање великих сила није било оптерећено блоковском припадношћу. Већ наредне године су посебни односи између Берлина и Беча озваничени савезним уговором. „Концерт“ у коме је свака од шест великих сила наступала као солиста заувек је отишао у прошлост. Тада су нерешени или једнострано решени балкански проблеми постали таоци глобалне конфронтације.

Руски текст на сајту радија „Глас Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.