Руски грађански рат, који се водио од 1918. до 1922/23, један је од најсложенијих и најпротивречнијих периода у историји Русије, и утолико пре у историји козаштва. Козаци су се нашли у вртлогу трагичних догађаја који су уследили после Октобарске револуције 1917. Они су се у том сукобу борили са обе стране и често су прелазили на страну дојучерашњег непријатеља, трпели су репресије тренутног победника и сами су подвргавали репресијама побеђене. Уз све то треба додати да је било доста супротности и сукоба у самим редовима „белих“ и „црвених“, да су се козаци често сукобљавали са становништвом које није било козачко и да су учеснице Првог светског рата, тј. Немачка и земље Антанте, у војној интервенцији на територији Русије користиле козаке за своје циљеве.
Две револуције
Политичка ситуација у Руској Империји је 1917. из дана у дан постајала све лошија. Војска је на западним фронтовима трпела поразе и губила контролу над људством, а борбена готовост је све више слабила. После Фебруарске револуције император Николај II је абдицирао и Русија је проглашена за буржоаску парламентарну републику, али то није било довољно да се ситуација стабилизује. Привремена влада на челу са Александром Керенским, који је прогласио „рат против Немачке до коначне победе“, у јесен 1917. потпуно је изгубила подршку армије. Тако су бољшевици 7. новембра (25. октобра по старом календару) практично без борбе извршили нову, социјалистичку, Октобарску револуцију.
Треба рећи да је однос већине козака према новој, „црвеној“ власти крајем 1917. био благонаклон или бар неутралан. Први бољшевички декрети су оставили на козаке добар утисак, јер су им најзад, после дуготрајног рата, омогућили да се врате у своја села („станице“). Имања обичних козака су према Лењиновом Декрету о земљи остала у њиховом власништву. Обећано је потпуно немешање у питања козаштва уколико не буде противљења совјетској власти. Бољшевици ни сами нису желели да улазе у конфликт са добро наоружаним и обученим козачким јединицама. Са друге стране, радници и сељаци (тј. сталежи у чије име је изведена Револуција) били су негативно настројени према козацима, као и интернационална интелигенција која је била на власти, пре свега због привилегованог положаја козака и њиховог верног служења императору (наиме, исти ти козаци су гушили нереде и побуне радника, растеривали демонстрације и спроводили осуђенике на робију). Зато су се козачке старешине у целој Русији снажно успротивиле бољшевицима и оштро одреаговале на догађаје у Петрограду. Они су доживели бољшевичку идеологију као опасност по сопствени опстанак, јер су схватили да ће бити сврстани међу „угњетаче“.
Каљедин и Донска Совјетска Република
Бољшевицима је крајем 1917. пружила отпор главна козачка аутономија на Дону, а на чело отпора стао је херој Првог светског рата, генерал Алексеј Каљедин. Он је покушао да спречи надирање „црвених“ уз помоћ „беле“ Добровољачке армије чије формирање је било у току, али је доживео потпуни неуспех. Козаци су крајње негативно одреаговали на могућност да у борби против бољшевика ступе у савез са „белима“ на чијем челу је био бивши командант руске армије генерал Михаил Алексејев, а многи уопште нису желели да се боре и прелазили су на страну „црвених“. 29. јануара 1918. на седници донске „беле“ владе Каљедин констатовао да за одбрану од „црвених“ он има само 147 бајонета (!), одрекао се звања атамана и истог дана погинуо (најчешће се помиње верзија самоубиства). Бела армија је напустила Донску област, тако да су контролу на тој територији преузели „црвени“ козаци Николаја Голубова и одреди црвеногардејаца. Тада је проглашена Донска Совјетска Република (ДСР) као део Совјетске Русије.
Та република, међутим, није дуго постојала. Већ током првих недеља совјетске власти појавило се двовлашће. Са једне стране су били „црвени“ козаци који су заузели Новочеркаск и на чијем челу је био Голубов, а са друге руководство ДСР и председник Савета комесара, козак-бољшевик Фјодор Подтјолков у Ростову на Дону. Голубовљеви „црвени“ козаци нису подржавали ДСР по питању репресија против козака који су сарађивали са Каљединовом влашћу, као ни против „градске интелигенције“. Црвеногардејци су организовали стрељања и прерасподелу земље, а исто то су у њихово име често чиниле и обичне банде. Због тога су од марта 1918. свуда на козачкој територији један за другим почели да се подижу устанци. Побуњени козаци су у мају 1918. ликвидирали ДСР и обесили Подтјолкова. Команда Црвене армије хитно је евакуисана у Царицин (данашњи Волгоград).
Краснов и „бели“ терор
Знатан део бивше ДСР у јулу 1918. био је у рукама немачких трупа које су окупирале и суседну Украјину, а у августу је доспео под контролу генерала Краснова и његових јединица које су бројале од 17 до 60 хиљада војника. Он је прогласио независну козачку државу под називом Свевелика Војска Донска, укинуо је све декрете Привремене владе и совјетских власти, објавио тоталну мобилизацију и успоставио савезничке односе са Немачком. У нову донску армију су поред козака примани и бивши царски официри, као и сељаци којима је обећано да ће добити земљу и звање козака. Немачка је достављала Краснову наоружање и муницију, а обећала је и да ће признати самосталност будућег „слободног“ Кубања, Астрахања и Северног Кавказа.
Међутим, против присталица Краснова и Добровољачке армије на страни Црвене армије и даље се бори 14 козачких пукова под руководством козака Филипа Миронова и Фјодора Блинова и Украјинца Бориса Думенка.
Краснов је на територији нове државе организовао прави терор против „црвених“ козака и симпатизера „црвених“ међу козацима, радницима, сељацима и интелектуалцима. Судећи по резултатима савремених фундаменталних истраживања козачког питања чији су аутори Павел Голуб и Леонид Футорјански, „красновци“ су стрељали 25–40 хиљада козака, док је око 30 хиљада сродника и помагача „црвених козака“ лишено козачког статуса и протерано са територије Војске Донске. Јединице Красновљеве војске прочуле су се и по бруталним нападима на села Саратовске и Вороњешке Губерније, која су се налазила на „црвеној“ територији.
Дејства генерала Краснова одлучно је осудио и генерал Антон Деникин, командант „беле“ Добровољачке армије. Он је оптужио Краснова за „издају“ и „шуровање са непријатељем“ (Немачком), као и за „сепаратизам“ и неприхватање заједничке борбе против бољшевика.
Капитулација Немачке у новембру 1918. довела је Краснова и његову армију у веома тешку ситуацију. Црвена армија је крајем децембра 1918. отпочела офанзиву и деморализована Донска армија је почела да се осипа и распада. У фебруару 1919. под Деникиновим притиском Краснов подноси оставку и одлази у Естонију, а остаци његове армије се стапају са Добровољачком армијом.
Касније је током 1919. територија Дона више пута прелазила из руке у руку противника. Поред „црвених“ и „белих“ у грађанском рату су учествовале и нерегуларне козачке и сељачке војне формације „зелених“. То су били одреди самоодбране, анархисти, есери (припадници некада утицајне немарксистичке социјалистичке партије) и банде обичних криминалаца. У првој половини 1920. коначно је разбијена Деникинова Добровољачка армија (и поред свесрдне помоћи коју је добијала од Антанте), а њени остаци су положили оружје и склопили договор о капитулацији са „црвенима“, или су евакуисани у иностранство. Тако је Свевелика Војска Донска престала да постоји.
„Раскозачивање“
Бољшевици су постепено заузимали козачке територије и почетком 1919. су почели такозвану политику „раскозачивања“, тј. ликвидације козаштва као сталежа, као што су то учинили и са другим „реакционарним“ сталежима: племством и свештенством. Ту политику су одобрили многи бољшевички ауторитети, између осталих и Лав Троцки, Јаков Свердлов и Јосиф Стаљин, који је сматрао да су козаци „база контрареволуције“ и предлагао „потпуно истребљење козачких старешина и свих козака који су били посредно или непосредно умешани у борбу против совјетске власти“. Са друге стране, „црвеном“ козаштву је обећана „свестрана подршка“. „Раскозачивање“ је подразумевало стрељање, конфискацију имовине и намирница, интернирање, узимање талаца, спаљивање побуњених козачких села и пресељавање сиромашних сељака из централних губернија на козачка имања како не би било територија са компактним козачким становништвом. На терену се таква политика често сводила на масовну непотребну бруталност и убијање невиних људи. „Посебна истражна комисија за испитивање злочина бољшевика“ генерала Деникина тврдила да је у бољшевичким казненим експедицијама 1918–19. стрељано је 5598 људи, од тога 3442 на Дону и 2142 на Кубању и у Ставропољу, као и да су репресијама и стрељању биле изложене десетине хиљада козака и у другим регионима. Наравно, ове бројке комисије „белог“ генерала многи историчари не сматрају објективним, али веродостојни подаци данас не постоје. Ипак, чак и оне говоре против савремених митова о „милионима“ стрељаних „белих“ козака.
Међу онима који се нису слагали са концепцијом „раскозачивања“ били су „црвени козаци“, а такође и сам Владимир Лењин: „уплитање у свакодневни живот козака“ и „терор“ на козачкој земљи он је окарактерисао као нешто „недопустиво“. Касније је Лењин признао да је „било грешака“.
После Грађанског рата
После победе бољшевика у Руском грађанском рату ситуација на козачким територијама се донекле стабилизовала. Интензитет антикозачке политике је јењавао, поготово због признања које је „црвено козаштво“ добило за значајан допринос победи у Грађанском рату. Па ипак, козаштво престаје да постоји као сталеж, а његове територије су 1922. после оснивања СССР-а припале Руској СФСР без права на аутономију (унутар РСФСР су између осталог припојене и кавкаским аутономијама), а такође Украјинској и Казашкој ССР. Додуше, у неким бившим козачким регионима формирани су козачки сеоски совјети на нивоу локалне самоуправе, и то напоредо са другим етничким (!) сеоским совјетима. Козаци су се заједно са сељацима од краја 1920-их поново нашли на удару у вези са колективизацијом, али о томе ће бити речи у наредном делу наше серије посвећене козацима.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
