Херојско полуострво: Нај-драматичније епизоде из историје Крима

Скити и стреле

Прича о прутовима који се лако ломе појединачно, а не могу се сломити у снопу, позната је у многим варијантама. Међутим, ако је веровати Плутарху, први је ту причу својим синовима испричао кримски Скит, иако самим Скитима то није помогло.

Од 7. века пре нове ере на Криму су живели Грци. Њихови градови Херсонес и Керкинитида вековима су били богати и независни, али иза планинских врхова, у дубини полуострва, власт је припадала Скитима, који су у 2. веку пре нове ере заузели готово цело полуострво. Тада је на власт уместо номадских племена дошла хеленизована монархија Тауроскитија. Владар Скилур, који је освојио Керкинитиду и добро разумео принципе хегемоније, на самрти је испричао својим синовима поучну причу о прућу.

Браћа заиста нису дигла руку на наследника, али је Тауроскитија на крају постала део Босфорског краљевства, а оно је убрзо затим потпало под власт Римске Империје. Касније су Римљане са полуострва потиснули Готи и Хуни, а њих су узели под своје Византијци, које је затим из Тауриде готово потпуно протерао Хазарски канат, а он је доживео слом у налету руске Тмутаракањске кнежевине, док су њу са ових простора протерали Кумани и владали су Кримом све до доласка Монгола. Крвава „игра престола“ трајала је на Криму хиљадама година.

Куга за извоз

Један пацов се 1346. попео на брод у Кафи (данашња Феодосија). Захваљујући њему је помрло више људи него што је погинуло у Холокаусту и од нуклеарне бомбе у Нагасакију. „Црна смрт“ је у Европу дошла управо са Крима.

Она се, међутим, није појавила на Криму. Пандемија бубонске куге у 14. веку почела је у оазама пустиње Гоби и најпре је опустошила Индију и Кину, а каравани су је даље пронели на Запад великим Путем свиле који је у оно време водио до ђеновских трговачких насеља у Црноморском приморју. Можда би се болест ту зауставила и не би доспела до континенталне Европе да није забележен један од најстаријих случајева примене биолошког оружја. Монголи су, наиме, у рутинској опсади Кафе уз помоћ катапулта бацали у град лешеве жртава куге. Све остало је могао да обави један обичан пацов. Ђеновски бродови су свраћали редом у луке Средоземља и епидемију више није било могуће зауставити. Европа је још у оно доба схватила колика је цена глобализације: тада је износила 20-25 милиона људских живота, што је била трећина тадашњег европског становништва.

Митови из Потемкиновог доба

Припајање Крима је за Русију уобичајена појава. Тиме су се у 18. веку позабавили Катарина II и њен најближи сарадник кнез Потемкин. Они су припојили Империји степе северно од Црног мора и обуздали Татаре који су дуго харали на југу Русије. Међу припојеним територијама био је и Кримски канат. Кнез Потемкин је добио одрешене руке за култивисање нових територија и императорка је 1787. кренула да види како је он то одрадио.

Катаринино путовање на Крим није се могло ни са чим мерити по раскоши и замашности. У њеној свити је инкогнито путовао и аустријски император Јосиф II, а заједно са њим и читава армија страних амбасадора који су позвани да виде како Русија управља новим земљама. Четврт века касније објављен је памфлет у коме се тврдило да је Потемкин саградио вештачка „богата“ села како би бацио прашину у очи странцима и царици. У стварности није било никаквих „Потемкинових села“, јер није било ни потребе да се таква села граде. У Потомкиново време су Таурида (Крим) и Новоросија доживеле прави процват. Благородни кнез је још тада био жртва онога што се данас зове „медијски рат“.

Напад британске Лаке бригаде

Џејмс Браденел, седми гроф од Кардигана, повео је 600 одабраних британских коњаника 25. октобра 1854. у напад на руску артиљеријску батерију близу места Балаклава. Изгубио је готово половину своје Лаке бригаде у том сјајном и самубилачком јуришу, како су га опевали Тенисон, Киплинг и „Ајрон Мејден“. Овако је француски маршал Пјер Боске описао његов поступак: „То је величанствено, али то није рат. То је безумље.“

Разбијање Лаке бригаде било је најефикаснија акција руске војске у Кримском рату 1854-1856, а Крим је ушао у светску историју понајвише захваљујући том рату. Тада руска армија и поред невиђене упорности није успела да победи читаву Европу (против ње су се бориле Француска, Енглеска, Сардинија и Османлијско царство уз подршку Аустрије и Пруске), утолико пре што застарело наоружање и корупција међу вишим официрима нису доприносили победи. Међутим, све се могло завршити много горе да није било Балаклаве и одбране Севастопоља. Осим тога, управо захваљујући Кримском рату светска култура је постала богатија за капу „балаклаву“ („фантомку“) и кардиган џемпер (лични изум већ поменутог грофа од Кардигана), јер су се Енглези смрзавали код Севастопоља.

Смртоносни гас у каменоломима

Једна од највећих загонетки Другог светског рата и даље је питање зашто Хитлерова Немачка није применила хемијско оружје. Међутим, бојне отрове су Немци применили једном, и то на Криму.

Вермахт је заузео већи део Крима још у јесен 1941, али борбе за полуострво су се наставиле до наредног лета. У јуришу на Севастопољ Немци су морали да употребе „Дору“, највећи топ Другог светског рата. Један део Црвене армије одступао је из Крима на исток, а један део је остао на Криму. Наиме, преко 10 хиљада војника разбијеног Кримског фронта крило се по каменоломима дугим 40 km близу насеља Адимушкај. Они су под опсадом издржали још пола године. Немци нису успели да продру унутра, али су зато рушили тунеле и затрпавали изворе, а када се испоставило да ни то не помаже, почели су да убацују бојне отрове. Одбрану Аџимушкајских каменолома преживело је само 48 људи.

Депортација

На Криму је 1941. живело око 200 хиљада Татара, а до јула 1944. није више остао ниједан. Већина њих је до 1989. живела у Узбекистану, с тим што је од 15% до половине кримскотатарског становништва помрло током депортације или у покушају да наставе живот у безводним степама где их је преселио Народни комесаријат унутрашњих послова по одлуци совјетског руководства.

Депортација је била казна за колаборационизам. Још увек се воде оштре дискусије о обиму и карактеру сарадње Татара са нацистима, али нема сумње да су многи од њих помагали Немцима тако што су служили као водичи у антипартизанским јединицама или су се пријављивали у полицију, па чак су ступали и у борбену СС формацију „Крим“. Татари су имали своје разлоге због којих нису волели совјетску власт. За време те власти остали су без стада, винограда и плантажа дувана, а бољшевици нису гајили симпатије ни према исламу, као, уосталом, ни према другим религијима. Може се дуго водити дискусија о томе да ли су старе увреде биле довољан разлог за нови рат, али су Кримски Татари у сваком случају скупо платили опредељење оних својих сународника који су у рату подржавали „Адолф-Ефендију“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.