Рађање „гвоздене коњице“

Фотографија: РИА „Новости“

Фотографија: РИА „Новости“

Руска школа производње тенкова с правом се убраја међу најбоље на свету. Данас је мало земаља које се могу похвалити тако великим искуством и континуитетом.

Русија је у почетку прилично заостајала за водећим земљама у овој области и била је принуђена да надокнађује огромно кашњење у развоју технологија. Погледајмо како се Совјетски Савез за неколико година изједначио са водећим „тенковским“ силама.

Изгубивши наду да ће направити домаћи тенк, царска власт је прибегла провереном методу – одлучила је да наручи војну технику из иностранства. Француска војна индустрија је била планирала да за руску армију направи три стотине тенкова модела „Рено“. Међутим, револуција 1917. осујетила је те планове. Француски тенкови су се заиста појавили у Русији, али не као увозна роба. Њима је, наиме, Антанта наоружала Деникинове и Врангељеве јединице Беле армије. Дотација са Запада ипак није помогла белогардејцима. После слома Деникинове војске „Рено“ је доспео у руке Црвене армије. Несвакидашње возило је дотерано у Москву и размонтирано до најситнијих делова. По тим шемама је направљен први совјетски тенк, који је затим почео серијски да се производи под називом „Борац за Слободу друг Лењин“. Царска армија је за тенкове знала само из прича. Пре револуције Русија није имала сопствену производњу тенкова. Имала је само одређене пројекте и поједине моделе војне технике. Руски инжењери су 1914-1915. предложили неколико нацрта. Тенкови Пороховшчикова и Лебеденка су се упадљиво разликовали један од другог, али се испоставило да су и један и други подједнако бескорисни у борбеним дејствима. Први је заправо представљао блиндирано теренско возило величине запрежних кола, док је други био огромних размера, тежак око 60 тона, са огромним предњим точком, због чега је личио на старомодни бицикл. Лебеденков тенк је највеће борбено возило свих времена. Ушао је у историју као „Цар-тенк“.

Године 1926. стартовао је први совјетски трогодишњи програм производње тенкова. Тада је ретко ко размишљао о томе како се ти „гвоздени коњи“ користе у борбеним условима. Тенк је замишљан као средство за подршку пешадије. Управо за ту функцију је био намењен нови совјетски тенк, који је требало да буде испоручен армији 1929. године. И опет се морало прибегавати импровизацијама на основу доступних страних примерака. Током совјетско-пољског рата 1920. године Буђонијеве коњичке јединице су дошле у посед италијанског тенка „Фијат 3000“, направљеног на бази већ поменутог „Реноа“. Тек у другој половини 1920-их совјетском руководству је коначно постало јасно да ће следећи велики рат у Европи бити заправо окршај оклопљених возила. Године 1924. у СССР-у је основан технички биро при Главној управи војне индустрије. Био је то централизовани орган који се бавио конструисањем нових тенкова, њиховим тестирањем и увођењем у оперативну употребу. Држава се озбиљно посветила тенковима, тако да је рад у том правцу постао један од националних приоритета. 

Велики допринос совјетској производњи тенкова дао је амерички инжењер Џон Кристи. Овај ентузијаста је био прави „тенковски геније“. Радећи по наруџбини америчке владе он је предложио неколико нацрта тенкова са потпуно новом представом о томе како треба правити ове машине, али у својој постојбини је Кристи био непризнати геније. Што се тиче Кристијеве сарадње са совјетским произвођачима тенкова, то је прича која заслужује да јој посветимо посебан текст.Први тенк који је од почетка до краја произведен у Совјетском Савезу био је „Мали тенк за пратњу“ (МС-1) или Т-18. Он није изгледао лоше за своје време. Имао је топ калибра 37 мм и 8 мм дебео оклоп као заштиту од метака. Могао је да развије брзину од 16 км/ч. Тенк Т-18 је ушао је у серијску производњу и брзо је постао главни модел тенковског парка Црвене армије. До 1931. године произведено је око хиљаду ових тенкова. Технологије су брзо усавршаване, тако да је већ 1929. године донета одлука да се тенковске јединице модернизују. Учињен је покушај да се Т-18 темељито преради, али је било очигледно да су већ на његовом „наследнику“, тенку Т-20, исцрпљене све могућности усавршавања машина серије „Рено“. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: