Зашто Путин и Обама не могу да се договоре?

EPA
После сусрета Владимира Путина и Барака Обаме на маргинама 70. заседања Генералне скупштине УН остала су нерешена главна спорна питања која су обе стране покретале. Дајемо преглед најважнијих фактора који ометају стране да постигну договор о сарадњи у борби против терористичке организације „Исламска држава”.

1. Асадова судбина

То је главни узрок несугласица. Стиче се утисак да је Америци важније свргавање Башара Асада него борба против „Исламске државе”. Потрошено је превише политичког капитала и пропагандистичких ресурса, најпре у борби против Хафеза, а затим и против Башара. Одустати од својих захтева значи признати грешку и испољити слабост.

Због тога Америка подржава такозвану умерену опозицију и одбија да сарађује са Башаром Асадом, кога је званично обележила као „тиранина”. Американци инсистирају на томе да најпре сиријски председник мора да оде, па тек онда да се наоружана опозиција уједини са остацима армије и настави борбу против исламских екстремиста.

Русија, напротив, наглашава да се само Асад може сматрати легитимним лидером Сирије, и да њега сада нема ко да замени, те да управо његова армија води истинску борбу против „Исламске државе”. При томе Москва не идеализује Асада и даје до знања да су Сирији потребне политичке реформе, али без мешања спољних сила. Кремљ се залаже за прагматичан приступ: најпре слом „Исламске државе”, а затим преговори између власти и опозиције.

2. Улога УН у решавању кризе

Москва је дала до знања да је спремна да се придружи антиџихадистичкој коалицији коју су формирале САД, али захтева да та коалиција најпре добије мандат УН. То је потребно да би се јасно одредила „правила игре” и да би се избегла ситуација као у случају са Либијом, када су западне земље под изговором да бране мирно становништво фактичке збациле са власти Моамера Гадафија. Кремљу је потребна резолуција Савета безбедности УН у којој би били дефинисани циљеви међународне коалиције и средства борбе против „Исламске државе”.

3. Улога регионалних актера

Москва се залаже за ангажовање Ирана у борби против „Исламске државе” и у решавању сиријске кризе. Томе се противе монархије Персијског залива које су у савезу са САД, пре свега Саудијска Арабија и Катар. За њих је Иран ривал у борби за доминацију у региону. У ствари, сиријска криза је у великој мери управо последица те иранско-саудијске конфронтације. Техеран, наиме, помаже Асаду, а џихадисти добијају финансијску помоћ из заливских земаља.

У јулу је потписан споразум о иранском нуклеарном програму који у очима западног јавног мњења треба да поништи досадашњу слику о Ирану као међународном „одметнику” и уместо тога да прикаже ову земљу као сасвим прихватљивог партнера за преговарачким столом. Питање је, међутим, хоће ли арапске монархије пристати да траже компромис са Техераном.

Засада у региону дефакто постоје две конкурентне антиџихадистичке коалиције. Једна је под окриљем САД и Саудијске Арабије, а другу чине Русија, Ирак, Иран и Асадова влада.

4. Путинови и Обамини мотиви везани за унутрашњу политику

У САД је почела председничка трка. Једна од оптужби које се упућују демократама је неодлучна спољна политика. Бараку Обами је важно да демонстрира чврстину и доследност, посебно када је у питању Русија, коју амерички медији третирају као нову „империју зла”.

Путину ће евентуални успех у борби против „Исламске државе” пружити шансу да поново покаже руским грађанима да је на челу нације одлучан лидер, који може да врати Русији статус велике силе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“