Масовне миграције треба схватити озбиљно

„Казањска железничка станица" у Москви: стигао воз из Душанбеа.

„Казањска железничка станица" у Москви: стигао воз из Душанбеа.

„Коммерсант"
Информационо-аналитички центар „Сова“ једна је од водећих невладиних организација у Русији која се бави анализом проблема међунационалних односа, национализма и ксенофобије. Центар постоји од 2002. године, и регуларно објављује материјале који се тичу питања миграције. Са шефом овог центра Александром Верховским разговарамо о односу грађана Русије према мигрантима, о мултикултурализму и политички некоректном термину „асимилација“.

Руска реч: Ко су мигранти у данашњој Русији? Може ли се направити типичан портрет просечног мигранта?

Александар Верховски: У Русији се реч „мигрант” користи у смислу који нема много везе са буквалним значењем. „Мигрант“ није „имигрант“ са привременим или сталним боравком. То је сваки досељеник чија се етничка припадност очигледно разликује од заједнице у коју се доселио. Формално гледано, у Русији су прва генерација имиграната били милиони људи који су се доселили у Русију из бивших совјетских република. Многи од њих су етнички Руси, али ће их ретко ко окарактерисати као мигранте, мада су и они имали потешкоћа приликом адаптације у новој средини. Током 2000-их мигрантима су названи, пре свега, имигранти и људи на привременом раду из земаља Централне Азије и Јужног Кавказа, мањи број из других земаља Азије, и у ретким случајевима досељеници из Африке. У њих су убројани и становници Северног Кавказа, а он је део Руске Федерације, који су се из једног региона Русије преселили у други, а нису Словени. Све су то веома различити људи. Понеко од њих има новца, али већином су сиромашни.

Један од битних показатеља односа међу мигрантима је ниво ксенофобије. Како у Русији стоје ствари са том појавом?

А. В.: Први талас ксенофобије наишао је почетком 1990-их. Он је, наравно, изазван шоком од распада Совјетског Савеза и његових драматичних последица. Затим се све у извесној мери смирило, а до нове нагле ескалације ксенофобије дошло је крајем 1999. и почетком 2000. године. То је била последица Другог чеченског рата. Тада су из разумљивих разлога посебно издвајани Чечени, али се недобронамерност проширила и на друге представнике несловенских народа. У периоду 2000-2012. ниво ксенофобије константно је био висок. Више од половине наших грађана тада је сматрало да етничка већина треба да има привилегије и да „Русија припада Русима“.

Недавна анкета невладине организације за проучавање јавног мњења „Левада Центар“ показала је да ниво ксенофобије у руском друштву опада. Шта је узрок томе?

А. В.: Он је опао још 2014. године. Према неким параметрима спустио се чак испод нивоа из 2012. године. Један од разлога су догађаји везани за Украјину. Тему миграције као нечега што представља опасност заменила је тема кризе односа са Западом и заштите становништва Украјине коме је матерњи језик руски. Одмах је постало јасно да стварни проблеми са миграцијом и нису толико велики, чим се тако лако потискују из друштвене свести када се појаве други проблеми.

Да ли је то дугорочан тренд или привремена појава?

А. В.: Чињеница да су људи почели рационалније да одговарају на питање „шта да се ради са мигрантима“ улива опрезни оптимизам. Велика миграција је увек велики социјални проблем и тешко да се она може решити безболно. Али ако већина грађана најзад престане са баналном драматизацијом ситуације и почне да разговара о конструктивним решењима, та решења ће постати могућа.

Пре две године су у Бирјуљову (једна од стамбених четврти Москве) избили нереди на међуетничкој основи. Сукоби су претили да прерасту у погроме по целом граду. Да ли се, по вашем мишљењу, такви догађаји данас могу поновити?

А. В.: Не може се рећи да је и тада постојала опасност од ширења нереда. Такви догађаји су засада могући само на нивоу мањег насеља, какво и јесте Западно Бирјуљово. То је мали и прилично изоловани рејон, као засебни градић. Такви нереди су достигли врхунац 2013. године, а већ од почетка 2014. није било ниједног таквог случаја. То је опет везано за дистанцирање од агресивности и од осећања опасности.

Религија, боја коже и туђа култура – шта од тога најчешће служи као окидач за међунационалне конфликте у Русији?

А. В.: Најчешће не доминирају побуде економске природе и питања безбедности, тј. тероризам и такозвани етнички криминал, него оно што се карактерише као „негативан утисак који изазива културна дистанца“. „Други“ све раде „другачије“. Човеков изглед је маркер културне дистанце, а све остало, укључујући и религију, нису толико значајни маркери. Негативан однос се не мора обавезно преточити у агресију. Он може да буде латентан, или да се изражава у цивилизованој форми.

Постоји мишљење да у Совјетском Савезу практично није било ксенофобије. Узбеци, Таџици и Азербејџанци који сада долазе у Русију као мигранти тада су били совјетски грађани и живели су са Русима без икаквих конфликата. Да ли то одговара истини?

А. В.: Извесно је да у Совјетском Савезу није било анкета на ту тему. Али ја сам рођен 1962. године и добро се сећам да је постојала ксенофобија. На пример, реч „Грузин“ коришћена је практично као карактеристика личности, а људи из Централне Азије називани су погрдним именима исто као и данас. На периферији Совјетског Савеза је чак долазило и до нереда. Друга је ствар што тада није могао постојати никакав организовани националистички покрет, а сада он постоји. Једино је утешно то што ни данас организације националиста – бар када су у питању руски националисти – уопште не уживају ширу подршку.

Сједињене Америчке Државе се често наводе као пример земље која је победила ксенофобију и у којој се мигранити заиста асимилују са аутохтоним становништвом. Како код нас стоје ствари са асимилацијом?

А. В.: Термин „асимилација“ се данас већ не доживљава као политички коректан, јер подразумева одустајање од свог етнокултурног идентитета. Радије се користи термин „интеграција“, који подразумева спајање различитих идентитета. У једном броју аспеката ради се о етнокултурном идентитету, а у другом о општеприхваћеном грађанском. Додуше, то спајање се не односи само на мигранте него и на староседеоце. Засада интеграција у Русији не напредује крупним корацима јер друштво није спремно да прихвати масовну имиграцију као чињенично стање. Код нас се за радне мигранте чак користи термин „гастарбајтери“. Тако су Немци током 1950-их мислили да су радници из Турске привремено у Немачкој. Али није тако, масовне миграције су озбиљна ствар. Оне су трајне, и докле год друштво није спремно да то прихвати, оно није спремно ни да уложи напоре у правцу интеграције миграната, иако од тога само има користи. Уосталом, мало вреднији мигранти превазилазе све потешкоће: налазе стабилан посао, уче руски и ступају у мешовите бракове. Засада је очигледно да се миграција одвија брже од интеграције, али тржиште рада у Русији није бескрајно велико, тако да ће се та тенденција временом окренути у корист интеграције. Било би добро да се то што пре догоди.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“