Пушков: Русија већ помаже Србији, а и Србија треба да помогне себи

Руска реч: Како по вашем мишљењу Русија у садашњој ситуацији може да помогне Србији?

Пушков: Као прво, Србија треба да помогне сама себи тако што ће донети исправне политичке одлуке и изабрати исправну политичку оријентацију, која одговара њеним националним интересима. Што се тиче Русије, она већ помаже Србији. Ко је гласао против резолуције о геноциду у Сребреници у Савету безбедности УН? Да није било Русије, резултат гласања би био сасвим другачији. Заузели смо став који принципијелно спроводимо. Ми такође доследно подржавамо Србију што се тиче косовског питања и не мислим да ће се то променити. Што се тиче питања енергетике, сви знају да је Русија предвидела важно место за Србију у оквиру пројекта „Јужни ток”. Али овај пројекат је блокирала ЕУ, што није наша кривица. Њега је уништио Брисел и став Бугарске. Мислим, не без учешћа САД. Свако ко без предрасуда посматра ову ситуацију, мора да призна да Русија с тим нема никакве везе. Не може она да натера земљу која је чланица ЕУ и која се по овом питању оријентише на Брисел, да донесе одлуке које су у супротности са ставовима ЕУ. Они који су (у Србији) незадовољни треба да се обрате ЕУ и сазнају зашто је донета одлука да се блокира овај процес.

Сребреница: Русија брани историјску правду

Русија је ставила вето на британску резолуцију о Сребреници. Наш портал почиње са објављивањем коментара водећих руских експерата-балканолога о овом важном догађају у светској политици.

Русија је „Јужни ток” заменила „Турским током”, јер је у датим условима и у датим политичком околностима „Јужни ток” био неостварив. Али не искључујем могућност да се нешто промени када санкције против Русије буду укинуте. По мом мишљењу, у том правцу се већ могу видети извесне назнаке, мада не бих да уливам превелики оптимизам. Али после изјаве Жан-Клода Јункера о томе да је време да се обнове односи са Русијом, јер постојећа ситуација не одговара интересима ЕУ, као и у светлу доста успешних преговора у Паризу поводом реализације Минског споразума, чини ми се да се појављује могућност да ЕУ постепено одустане од санкција против Русије. Ако за две-три године не буде санкција, ко зна да ли ће тада овај пројекат моћи да се реанимира. Ко зна каква ће бити ситуација. Може се променити однос ЕУ према овом пројекту, јер су за њега биле заинтересоване и Италија, и Аустрија, и Мађарска и Грчка, и, између осталог, Словенија. Пројекат је био укинут у конкретном тренутку и конкретним околностима. Видећемо шта ће бити даље.

Трговинско-економске везе између Русије и Србије се развијају. Надамо се резултатима у том погледу и у контексту Вучићеве посете Москви. Извоз пољопривредних производа из Србије у Русију увећан је за 40% током последњих годину дана због санкција и контрасанкција које су уведене у односима између Русије и ЕУ. Мислим да то такође није максимум. Постоји простор за развој нових пројеката. И ту ми видимо да наши односи јачају.

Осим тога, не знам другу земљу Европе са којом се контакти одржавају тако често на највишем нивоу. Српско руководство редовно долази у Москву, неколико пута годишње. Путин је неколико пута долазио у Србију. Када говоримо о садашњој посети српског премијера Русији, она подразумева сусрет и са председником и са премијером Русије. Чини ми се да је такође важан догађај долазак председника Николића и српских војника на Параду Победе. То је био симболичан гест, нека врста изазова упућеног евроатлантској заједници, која је желела да спречи долазак иностраних делегација на Параду у Москви. Према томе, када говоримо о европским земљама, сматрам да су наши политички односи најбољи управо са Србијом.

Имамо блиску сарадњу парламената, сарађујемо у Савету Европе, у Парламентарној скупштини ОЕБС-а. У децембру ће се одржати прво заседање велике српско-руске парламентарне комисије. Овакав формат сарадње Русија има само са још четири земље, а то су Индија, Кина, Француска и Италија. Србија је пета земља којој смо понудили овакву сарадњу. Очекујемо да ће се први састанак Међупарламентарне комисије Русије и Србије одржати у Москви 16. и 17. децембра. На челу српске делегације биће госпођа Маја Гојковић. Ово је стална институција у оквиру које се разматра неколико група питања. То могу бити питања безбедности, трговинско-економске сарадње, сарадње у оквиру међународних платформи. То није периодична размена делегација, већ стално тело. У овој комисији учествују и председници парламената. То је посебан статус који показује ниво наших односа.

Руска реч: Када се говори о томе да ли Русија може да спасе Србију или да јој помогне, мисли се често на питање уласка Србије у НАТО? Можете ли то да прокоментаришете?

Пушков: Ако Србија не жели у НАТО, нико је не може натерати. То је питање за српску политичку елиту и српске грађане, да ли они желе да сачувају независан спољнополитички курс. Јер, наравно, улазак неке земље у НАТО значи да она постаје део војнополитичке организације. НАТО није политички клуб демократије. Када чујем од колега из Северноатлантске алијансе да је НАТО политичка организација којој је остало само неколико зарђалих митраљеза, ја то примам са резервом. НАТО већ 10 година води рат у Авганистану, НАТО је бомбардовао Либију, и слушали смо о томе колико је високопрецизних и висококвалитетних бомби и ракета бачено на либијску територију. НАТО је војна организација и ако она некога упућује у земље које се граниче са Русијом, онда су то стручњаци за постављање база за брзо реаговање, стручњаци за постављање система ПРО.  Политичка активност НАТО-а се своди само на координацију ставова у оквиру земаља НАТО-а, док је око 80% активности ове алијансе војног карактера и та активност све више поприма антируску оријентацију.

Ако Србија попусти под притисцима и на то пристане, она ће постати део ове војне компоненте, која није усмерена против Ирана или Северне Кореје (то су бајке). НАТО је од самог свог оснивања усмерен против јачања Русије. Он је у том смислу надживео Хладни рат. НАТО у ствари има три циља. Први је да сачува и ојача утицај САД у Европи. Други циљ је да ограничи утицај Русије и, по могућству, изврши на њу војнополитички притисак. И трећи је да се сила алијансе пројектује на територије које немају везе са сфером делатности НАТО-а (Сирија, Либија). Ако Србија жели да постане део ових напора и да шаље своје војнике у операције изван сфере делатности НАТО-а, то је друга ствар. Али, Србија може да обрати пажњу на искуство најуспешнијих земаља Европе, као што су Финска, Аустрија, Швајцарска, које, по мом мишљењу, дају пример за уравнотежен приступ. Иако су неке од ових земаља чланице ЕУ, ниједна није чланица НАТО-а. Мислим да одговор на питање да ли Србија треба да буде део НАТО-а не треба тражити у Москви. Треба га тражити у Београду, у расположењу грађана Србије.

Москва са своје стране може да понуди Србији, и то је већ реализовано, сарадњу унутар Организације Уговора о колективној безбедности. Ми веома тесно сарађујемо и на нивоу дипломатских ресора. Може се говорити о одређеној координацији ставова на том нивоу, што се тиче Косова, на пример. Међутим, приступање НАТО-у је српско питање. Наравно, с обзиром да је НАТО бомбардовао Србију, и у центру Београда још увек стоји полупорушена зграда Министарства одбране, била би то, по мом мишљењу, нека неприродна ситуација да Србија уђе у НАТО, да жртва постане чланица агресорске организације. Али то на крају ипак треба да реши само српско политичко руководство. 

Руска реч: Сада је напета ситуација у Црној Гори. Ми смо ексклузивно преносили прве изјаве руских политичара тим поводом. Били су то апели на дијалог између опозиције и Ђукановићевог режима. Али, ситуација иде путем ескалације. Ђукановић је оптужио Русију за мешање у ситуацију. Питање је како Русија треба да реагује на такве оптужбе. 

Црна Гора протестује – Русија реагује

Прикупили смо реакције руских политичара и експерата на нагло заоштравање ситуације у Подгорици, где је дошло до ескалације протеста после растеривања даноноћног митинга 17. октобра.

Пушков: За свашта могу да нас оптужују. Бојим се да оно што чујемо из Црне Горе има другостепени значај. То је понављање неких плитких изјава које су већ упућиване из северозападних престоница. Актуелна ситуација показује да је стање руско-црногорских односа лоше. Црна Гора је увела санкције Русији. Она, чини ми се, има једнострани однос према уласку у западне институције и одавно њена власт показује тај избор. Док неке друге земље желе да избор западних структура уравнотеже добрим односима са Русијом (таквих земаља има и у саставу НАТО-а и ЕУ), Црна Гора је веома једнострана по том питању. Зато ме то не изненађује. Руководство Црне Горе треба да размисли о томе зашто се становништво буни против овакве одлуке.

Када на улице Дамаска излазе демонстранти, кажу нам да је то демократски став, а у Црној Гори то није демократски став, јер руководство жели земљу да уведе у НАТО. Мислим да многе земље имају скептичан однос према чланству у алијанси. Зато Црна Гора није прва земља која не жели у НАТО. Познато је да је Украјину још Јушченко хтео да уведе у Северноатлантску алијансу, али је становништво било против, још 2000. године. То није први случај. Не схватам само шта ће становништво Црне Горе тиме добити. Војна елита може тиме нешто добити, политичка елита се нада да ће се приближити западној елити, али сама Црна Гора тешко да ће од тога имати неке користи, јер не видим одакле долази спољна претња за Црну Гору и од кога треба да се брани. Ради се о политичкој игри са циљем да се политичко руководство Црне Горе уведе у тзв. елитни круг. Русија се не меша у те процесе, као што се није мешала ни при уласку Пољске у НАТО, или Чешке. Ђукановић треба да убеди сопствене сународнике да је то за њих добро, а пошто му то не успева, он кривицу сваљује на Русију. Ради се о политичкој манипулацији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.