Четири варијанте развоја односа између Русије и Турске

Путин и Ердоган на самиту Г20 у Анталији, 15. новембар 2015.

Путин и Ердоган на самиту Г20 у Анталији, 15. новембар 2015.

Reuters
Засада је неизвесно у ком правцу ће се даље развијати односи између Русије и Турске. Међутим, ипак је евидентно да обе стране остављају простор за компромис, јер се ескалација никоме не исплати. Са друге стране, мало је вероватно да у овом тренутку може доћи до обнављања некадашњих добрих односа.

Дубока криза у руско-турским односима, изазвана 24. новембра нападом на руски војни авион, по свему судећи је прерасла у трајнију конфронтацију откако је руски председник Владимир Путин потписао указ о примени специјалних мера према Турској.

Поред тога, Путиново одбијање да се сусретне са турским председником Реџепом Ердоганом на Самиту у Паризу, као и претходно одбијање да се јави на његове телефонске позиве, сведочи о упорном одбијању Москве да се задовољи „изразима жаљења“ са турске стране.

У таквој ситуацији могућа су четири сценарија развоја догађаја:

Ескалација. Ову варијанту не треба искључити све док постоји вероватноћа даљих сукоба Русије и Турске у пограничној зони Сирије. Она може постати стварност уколико Анкара настави са подршком сиријских Туркмена, а Русија са бомбардовањем положаја Туркмена и припадника сиријске опозиције, који су у савезу са Турском. Сваки инцидент може довести до непредвидљивих војних последица. Као политички узроци ескалације могу послужити потези једне стране који ће знатно пореметити равнотежу узајамних интереса. На пример, уколико Турска забрани пролазак руских бродова кроз Босфор.

Замрзавање. У овој варијанти стране остају на садашњим позицијама и наставља се оштра политичка реторика, али се и једни и други уздржавају од потеза који могу погоршати ситуацију. Конкретно, Русија у том случају обуставља летове дуж турске границе, а Анкара не пружа подршку Туркменима и затвара своју границу за припаднике „Исламске државе“ и за кријумчарење оружја и муниције. У дипломатији се то одражава кроз одустајање од даљег увођења санкција другој страни.

Одмрзавање. Анкара и Москва уз посредовање једне од њима блиских земаља (познато је да Азербејџан и Казахстан покушавају да преузму ту улогу) постижу договор о редовним контактима са перспективом постепеног обнављања контаката, бар на војном и дипломатском нивоу. При томе се део санкција постепено укида. За реализацију овог сценарија турска страна ће морати да пронађе нове формулације уместо досадашњег минималистичког „изражавања жаљења”.

Обнављање. За то је неопходан сусрет на највишем нивоу: Путин – Ердоган. После тога Москва може одустати од раније уведених санкција. Стране почињу да сарађују у Сирији по многим војним и политичким питањима. За овај сценарио је неопходно испунити важан услов, а то је достизање високог нивоа поверења између двеју страна, потврђеног стварним механизмима сарадње на линији Русија – НАТО.

Даља ескалација се не исплати ни једној ни другој страни. Русија је у економској кризи и такав развој догађаја може постати тешко бреме за њен буџет. Москва би у том случају морала самостално сносити све трошкове, уз перманентну опасност од нових сукоба са туђом авијацијом. Уз то, у Сирији не би функционисала никаква коалиција. Чланице НАТО-а би биле принуђене да подржавају Турску.

Ескалација и Анкару води у ћорсокак, јер је Европа све незадовољнија њеним понашањем, а уколико би се продубио конфликт са Русијом, однос према Турској би могао и да се промени. Повећао би се број избеглица, а то представља проблем и за Турску и за европске земље.

У догледној будућности се не назире одмрзавање односа. После увођења санкција и тешких речи било каква брза промена става биће схваћена као слабост. Неслагања између Москве и Анкаре су дубока и принципијелна. Она проистичу из различитих погледа на природу сиријског конфликта. Приоритет Кремља је задржавање Асада на власти, а приоритет Анкаре је његово свргавање. То значи да у овом тренутку тешко може доћи до потпуног обнављања некадашњих односа.

Па ипак, треба рећи да се и поред оштре реторике не предузима ништа чиме би се пресекао пут за евентуалне компромисе. Санкције уведене Турској ипак су ограничене, а у Сирији се и даље мора разговарати о разграничавању путања летова. Москви не иде у прилог да ратује на два фронта, тј. отворено против „Исламске државе” и осталих „снага опозиције”, а посредно, тј. „хибридно” против Турске. Исто тако ни Ердоган не може одмах одустати од свог става, јер би то довело у питање његову репутацију. Према томе, замрзавање конфликта у овом тренутку делује као најостварљивији сценарио.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: