Хуманитарно пријатељство, 2. део

Српско-руски хуманитарни центар у Нишу.

Српско-руски хуманитарни центар у Нишу.

Алина Јаблочкина
Српско-руски хуманитарни центар постоји тек три године, али је његовом стварању претходила дугогодишња сарадња Русије и Србије у хуманитарној сфери. О тој сарадњи са дописницом „Руске речи“ разговарају службеници Центра. Они се, како се испоставља, не боре само против ванредних ситуација, него и против људских предрасуда. Представљамо други део репортаже о Српско-руском хуманитарном центру у Нишу.

Ниш – место сусрета

Ако покушамо да одредимо тренутак када је Ниш постао место руско-српске хуманитарне сарадње, можемо се сетити да је још 1914-1915. године у Нишу радила руска императорска мисија. Међутим, непосредна билатерална сарадња почела је 2000-их, када је српска страна позвала руске минере да очисте подручјеНиша од бомби.

Током бомбардовања 1999. године авијација НАТО-а бацила је огромну количину касетних бомби на Нишки аеродром, који је други по величини у Србији. Многе бомбе нису експлодирале и остале су у земљи, тако да су престављале непосредну опасност по цивилно становништво. Руски и српски минери су тада заједничким снагама очистили ову територију. После тога се појавила идеја да се на територији аеродрома формира мала група руских авионаИЛ-76, који би могли гасити шумске пожаре по читавој Европи, а пре свега на Балкану. Пракса примене руских ИЛ-76 у те сврхе већ је постојала у Грчкој, а Ниш је због свог географског положаја био одлично место за стварање такве базе.

Сви планови, идеје и тежња да се оствари сарадња реализовани су у нешто измењеном облику у априлу 2012. године кроз потписивање Споразума између Владе РФ и Владе РС. Основан је Руско-српски хуманитарни центар чији је циљ да хуманитарно реагује у ванредним ситуацијама на територији Србије и других земаља балканског региона.

Одустало се од идеје формирања ваздухопловне базе, јер би било сувише скупо да авиони све време буду базирани у Нишу, али балканске земље отклањају последице ванредних ситуација или сопственим снагама, или моле Русију да им помогне. На пример, када су на Балкану гореле шуме позвани су руски авиони и хеликоптер, који су брзо све угасили. Како каже Вјачеслав Николајевич, Србија се веома допала руским пилотима, нарочито када су после обављеног задатка неко време боравили у Нишу дегустирајући мешано месо и „Вранац“.

Културни живот

Центар је обавио много корисних акција. Информације о њима детаљно су описане у проспектима Руско-српског хуманитарног центра, али сав тај списак као да оживи када се Центар упозна изнутра. Сергеј Мељников, главни стручњак за везе са јавношћу, може да прича о свакој акцији, јер управо он редовно информише јавност о активностима Центра. Између осталог, испричао нам је да Центар посвећује велику пажњу културном животу.

– Стално нас неко негде позива. На пример, доста контактирамо са друштвима ратних ветерана Ниша. Заједно са колегама учествујемо у културним, просветним и другим масовним манифестацијама. То је веома важан део наших активности везаних за презентовање Центра.


(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)

Центар, заправо, не учествује у манифестацијама само као гост, него их и сам активно организује. У његовим просторијама се редовно одржавају научне конференције и семинари, као и Дан отворених врата (ове године је он обележен 4. новембра у част Дана народног јединства). Најзапаженији догађај је можда био откривање споменика совјетским војницима погинулим 7. новембра 1944. године „за независност српског народа у борби против фашизма“, током Нишког инцидента. Споменик је откривен 9. маја 2015. године.

– Идеја о подизању споменика појавила се током сарадње са организацијама ратних ветерана у Нишу – каже Сергеј. – Ветерани су нам испричали о Нишком инциденту и рекли да све то није остало у сећању народа јер су информације биле под печатом државне тајне, и са совјетске и са америчке стране. Ми смо веома енергично приступили том питању, написали смо писма Министарству одбране и архивима и добили неопходне информације. Затим смо тражили спонзоре, и чак смо уложили нека своја средства. Тако се споменик појавио поред нацистичког концентрационог логора „Црвени крст“.

Споменик је врло лепо уређен. Испред њега су венци и цвеће, и све унаоколо је идеално чисто. Центар сам води рачуна о томе. Тешко је чак и замислити како екипа у којој нема ни 30 људи успева да обави толико корисних послова. Можда се кључ успеха крије у доброј организацији и чврстој дисциплини.У Центру је увек тихо и царује радна атмосфера. Све је под контролом, а та контрола се осећа и изван граница Центра, захваљујући, између осталог, великој сали са мноштвом микрофона и техничким могућностима за оперативни видео-мост са Београдом, Русијом, Босном и Швајцарском. Та сала се зове Центар за управљање у кризним ситуацијама. У случају било какве ванредне ситуације одатле се брзо могу доставити неопходне информације и координирати дејства спасилачких екипа.

(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)

У истој сали већ неколико пута су српски спасиоци имали обуку на којој су учили да користе систем космичког мониторинга термалних тачака (тај систем омогућава да се пожар брзо примети из космоса, и самим тим да се брзо ликвидира). Обука је један од приоритета у деловању Центра. Прошле године су уз садејство Центра у просторијама Универзитета у Нишу, Београдског универзитета и Криминалистичко-полицијске академије МУП-а Србије отворене учионице за припрему стручњака у области откривања и отклањања ванредних ситуација. Поред тога, организује се и обука припадника МУП-а Србије у Русији.

Хуманитарна спремност на високом нивоу

У Центру постоји складиште, а у складишту је све савршено добро уређено. Сви предмети подсећају на конкретне акције које је предузео Руско-српски хуманитарни центар. Узмимо за пример чамце. Такви чамци су коришћени 2014. године приликом евакуације грађана Обреновца за време поплаве. Из Русије су тада стигли авиони и спасиоци, и достављена је хуманитарна помоћ. Спасиоци Алексеј и Михаил, који су радили у Центру, познавали су овдашње услове и говорили српски, па су помагали пристиглим колегама да се снађу. Тада је евакуисано преко 2000 становника.

(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)

Или, рецимо, нови агрегат. Два иста таква зелена „вагончића“, тј. агрегата на дизел гориво, послата су у Словенију када је због ледене кише дошло до квара електричне мреже и енергетске кризе у тој земљи.

Покривачи, пољски кревети, шатори – све је то у фебруару 2015. године натоварено у аутобус који је за пола дана стигао у Албанију, где је становништво страдало од поплава. Исте такве шаторе и покриваче, а уз њих и пећи и ситнију опрему, добила је Србија у августу ове године када је почела миграциона криза. Вјачеслав Николајевич каже да је то био храбар поступак Центра у ситуацији када се Русија стриктно придржавала става да Европа сама треба да реши проблем миграната:

(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)

– Ми смо дуго све усаглашавали са Москвом, и на крају смо указали помоћ нашим српским колегама у опремању прихватилишта за избеглице у Прешеву и Кањижи. Та акција је изведена у прави час, јер међународне структуре нису знале како да поступе, а ми смо својим потезом дали Србима времена да се припреме. То је био пионирски поступак Центра. Ми и сада нудимо своју помоћ за смештај избеглица у зимском периоду.

Србија прихвата нашу помоћ са великом захвалношћу, док је реакција Европске уније на деловање Центра у већини случајева негативна. Србија учествује у механизму цивилне заштите ЕУ и зато европски функционери стално говоре да Руско-српски хуманитарни центар не треба да буде замена за тај механизам.

(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)(Фотографија: Алина Јаблочкина/Руска реч)

– Такве изјаве нам звуче веома чудно, – каже Сергеј Мељников. – То је сфера цивилне заштите, то није политика. Ми стално говоримо како не желимо да се такмичимо са ЕУ и не намеравамо да стварамо никакав алтернативни систем. Наш задатак је сарадња са циљем да се помогне људима у ванредним ситуацијама. А Европљани су подозриви према нама и поред нашег отвореног става.

Став Европске уније у великој мери ограничава сарадњу Центра са другим земљама у региону. На пример, није уродио плодом покушај потписивања меморандума о сарадњи са Босном и Херцеговином, где је систем цивилне заштите у прилично јадном стању. Узрок је било страховање босанских власти да ће Европа негативно реаговати на такав корак.

Данас Центар наставља да извршава хуманитарне задатке који су прописани у његовом Правилнику. То је пре свега указивање помоћи народу Србије у борби против природних и техногених катастрофа. Центар је структура чије деловање није политички обојено. Међутим, сада се Србија суочила са новим проблемом због кога општа ситуација у земљи постаје још напетија. То је питање пријема, привременог смештаја и превоза миграната преко српске територије. Тај проблем је у великој мери исполитизован и изазван политичким узроцима. Због тога је Центар у почетку кризе неко време био само посматрач и није се мешао. Међутим, када смо сагледали да је српским колегама крајње неопходна наша помоћ, ставили смо им на располагање нашу опрему за потребе прихватилишта избеглица у Прешеву, Кањижи и Шиду.

Тај корак је високо оценила српска страна, као и хуманитарне структуре (између осталих и Високи комесаријат УН за избеглице) које раде у Србији. Та благовремена акција је омогућила Србима и међународним структурама да даље организују процес.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“