Суђење Надежди Савченко у питањима и одговорима

Reuters
Руски суд ће 21. марта обнародовати пресуду украјинској натпоручници Надежди Савченко. Овај судски процес је Запад искористио као повод за разговоре о увођењу нових санкција Руској Федерацији. У форми кратких питања и одговора износимо најважније моменте случаја „Савченко”.

Ко је Надежда Савченко?

Надежда Савченко је натпоручник оружаних снага Украјине, а током борби у Донбасу 2014. припадник украјинске добровољачке јединице „Ајдар“ познате по ратним злочинима, касније легализоване. Од јула 2014. године налази се у руском истражном затвору, а у међувремену је изабрана за посланицу украјинског парламента.

За шта је оптужена?

Савченко је оптужена за умешаност у убиство двојице новинара руске државне медијске куће ВГТРК Игора Корнељука и Антона Волошина на истоку Украјине у лето 2014. године. Она је, како тврди истрага (и како она сама тврди на једном видео-снимку), кориговала артиљеријску ватру приликом ракетирања колоне у којој су били новинари.

Поред тога, оптужена је и за нелегални прелазак руско-украјинске границе у својству избеглице без докумената. Истрага сматра да је она тако покушала да побегне од добровољаца Луганске Народне Републике (ЛНР). Ухапшена је у Русији, у Вороњешкој области.

Међу доказима њене кривице су изјаве многобројних сведока (војника ЛНР који су учествовали у борби и својевремено је заробили). Тужиоци скрећу пажњу и на видео-снимак једног интервјуа у коме сама Надежда Савченко тврди да је кориговала артиљеријско ракетирање колоне у којој су били руски новинари [касније се она одрекла своје изјаве].

Државно јавно тужилаштво тражи да се припадница украјинских оружаних снага осуди на 23 године затвора (максимална казна за жене које су извршиле тежак злочин у Русији је 25 година).

Шта тврде адвокати оптужене?

Савченко не признаје кривицу, а њени адвокати инсистирају на ослобађању од оптужбе. Они су на суду покушали да докажу како њихова штићеница има алиби, јер је, наводно, за време ракетирања новинара већ била заробљена код Луганска, после чега су је сами добровољци превели преко границе и предали руској обавештајној служби.

Адвокати сматрају да то потврђује билинг њених телефонских разговора и видео-снимак који је направио један добровољац, где се види заробљена Надежда Савченко, и то пре убиства руских новинара.

Одбрана тврди да је читав судски случај исфабрикован, и да ће после изрицања пресуде Савченко бити замењена за руске држављане којима се суди у Украјини. Током боравка у истражном затвору Савченко је у више наврата објављивала штрајк глађу у знак протеста, да би 4. марта, ако је веровати њеним адвокатима, објавила „штрајк глађу и жеђу” и најавила да ће тако штрајковати све док се не врати у Украјину.

„Хвала богу, Нађа Савченко је прекинула штрајк глађу и жеђу. На њену одлуку утицала је молба Петра Порошенка и свих који је подржавају“, написао је 10. марта адвокат Николај Полозов на свом Твитер налогу. Нешто касније се испоставило да Порошенко није упућивао никакве молбе и да су за „прекид гладовања“ одговорни већ добро познати руски телефонски хулигани Вован и Лексус, који су успели да обаве неколико разговора са адвокатима Савченкове, представљајући се као помоћници украјинског председника. 

Шта мисле Украјина и Запад о случају „Савченко”?

Западна политичка елита је оштро осудила овај судски процес, а украјински председник Петар Порошенко га је окарактерисао као „фарсу” којом се крше међународна права. Он сматра да Русија треба „хитно, без икаквог условљавања” да врати оптужену у Украјину.

Вашингтон и Европска унија доводе случај „Савченко” у директну везу са споразумом из Минска. Шеф Стејт департмента Џон Кери је уочи почетка суђења изјавио да се тим процесом демонстрира „непоштовање међународних стандарда и обавеза које је Русија преузела у оквиру споразума из Минска”.

У вези са суђењем 57 посланика Европског парламента је захтевало да се уведу санкције председнику Русије Владимиру Путину и групи од 28 особа, а Парламентарна скупштина Савета Европе одбија да врати руској делегацији основна овлашћења док Савченко не буде пуштена на слободу.

Где је веза са споразумом из Минска?

У споразуму из Минска постоји тачка о обавези да се ослобађају ратни заробљеници и незаконито ухапшена лица [таоци], објашњава директор Међународног института за политичку експертизу Јевгениј Минченко, али „формално гледано, Савченко као оптужена за кривично дело убиства не спада ни у једну од поменутих категорија”. Осим тога, споразум се тиче само Украјине и непризнатих република, и зато размена Надежде Савченко за заробљенике Кијева правно гледано није могућа.

Како ће Запад искористити медијску популарност случаја „Савченко”?

Не би се рекло да суђење Надежди Савченко има било какве везе са санкцијама које је Америка увела Русији. За те санкције су коришћене друге околности, као што је сједињење Крима са Руском Федерацијом. Па ипак, политизација судског процеса је „још један повод да се састави пакет оптужби против Москве [за саботажу споразума из Минска]”, или да се Москва оптужи за друга конфликтна питања, сматра Дмитриј Данилов, шеф одељења за европску безбедност Института за проучавање Европе Руске академије наука.

Може ли Москва направити уступак?

По мишљењу руских експерата, шансе за уступак су практично равне нули. С обзиром на тежину злочина за које је Надежда Савченко оптужена и на одјек који читав случај има у јавности, за Москву је ово суђење ствар принципа, тако да о благој пресуди не може бити говора. „Русија, као и свака држава која држи до свог достојанства, мора да покаже да не попушта под отвореним притисцима споља”, објашњава Алексеј Зудин, руски политиколог, члан експертског савета Института за социјално-економска и политичка истраживања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.