Руски моноград Костомукша и његово финско наслеђе

Андреј Искров
„Руска реч” почиње са објављивањем серије материјала о животу руских „моноградова”, тј. градова где је огромна већина становника запослена у једном великом предузећу. Први текст је посвећен граду који се зове Костомукша. Град је никао поред једног од највећих светских рудника гвожђа.

Република Карелија на северозападу Русије има површину као Чешка или Аустрија, али је у поређењу са њима слабо насељена. У овом региону живи свега 630.000 људи. Ту нема великих градова, а најважнија насеља су смештена дуж магистралног пута Петербург – Мурманск.

Посебан географски положај

Један од регионалних центара је град Костомукша (1.494 км од Москве). Налази се поред једног од најбогатијих налазишта гвожђа на свету. Град је никао током 1970-их на месту двају древних карелских села. Сада је то трећи по величини град у републици, а први по животном стандарду. Локални рударски комбинат који вади и обогаћује гвожђе (део холдинга „Северсталь”) главни је извор средстава републичког буџета.

„Ми у Карелији имамо посебан статус”, каже Николај (сва имена интервјуисаних особа измењена су на њихову молбу), радник локалне администрације, некадашњи радник рударског комбината. „Одавде до Петрозаводска има 500 км, а до финске границе свега 30 км. Овде свако има свој аутомобил и шенгенску визу, а то значи да после радног времена ми можемо отићи у суседни фински градић у куповину”. Таква путовања су уобичајена у животу пограничне зоне. Грађани Русије одлазе у Финску да купе квалитетније намирнице, а Финци долазе у Русију по јефтиније акцизне производе, на пример по алкохол и дуван.

Илустрација: Андреј ИскровИлустрација: Андреј Искров

Финско наслеђе

Многе зграде у Костомукши, као и сам рударски комбинат, саградили су Финци, колико год то чудно изгледало када је реч о совјетском периоду. У оближњим рејонима није било ни великих градова, ни добрих путева, и зато је совјетско руководство одлучило да позове грађевинске фирме из суседне земље. У граду је то финско наслеђе доста упадљиво. Вишеспратнице су европског типа, на улицама има много дрвореда, а канализациони поклопци имају натписе на финском. Традиционалне совјетске зграде и објекти се не уклапају у општи изглед града.

Пријатељство са Финцима у овом региону има дубље корене. Чак је и руско-фински рат 1939-1940. заобишао ово подручје. „Наши народи су столећима живели раме уз раме”, каже Данил, радник мотела. „Карелски језик и северни дијалекти финског толико су слични, да ми без проблема разумемо једни друге. Многи житељи нашег града имају рођаке како у карелским селима, тако и у иностранству, и због тога Финци са задовољством посећују наш мотел”.

Управо у околини Костомукше, у старим карелским селима, Елијас Ленрот је записивао народне песме, тј. руне, на којима је заснован фински еп Калевала. „Испада да је Калевала настала на територији Карелије. Није случајно што научници кажу да је то и фински и карелски еп”, додаје Данил.

u0410u043du0434u0440u0435u0458 u0418u0441u043au0440u043eu0432
u0410u043du0434u0440u0435u0458 u0418u0441u043au0440u043eu0432
 
1/2
 
Проблеми монограда

Као и сваки руски моноград, Костомукша у потпуности зависи од предузећа око кога је град и настао, тј. од рударског комбината. Све промене у финансијском стању предузећа одражавају се на град и благостање његових житеља.

Посао у комбинату подразумева високу плату, али није лак, и како кажу сами радници, штетан је по здравље. „Мој отац је радио у комбинату 30 година, а када је отишао у пензију снашле су га истовремено четири различите болести”, жали се Галина, Данилова супруга. „После тога није живео ни пуних пет година. Слично се дешава и са мојим братом, који са својих 35 година изгледа као да има 50, и стално кашље. Покушавам да га убедим да напусти тај посао и отпутује, али он каже да треба издржавати породицу. Ја нашем сину сигурно нећу дозволити да ради у комбинату”. Такве приче се у Костомукши могу чути скоро у свакој породици, јер мушкарац готово и да нема где у граду да ради, осим у комбинату.

Одређену улогу има и удаљеност града од других градова. Затвореност друштва подстиче људе на нелегалну делатност. „Током деведесетих се другде о нама говорило да смо карелска престоница сиде и наркоманије. Касније се ситуација побољшала, али и даље постоји велики проблем са слободним временом, јер готово да нема никаквих могућности за разоноду. Због тога млади људи одлазе у велике градове да се тамо школују и запошљавају”, каже Галина.

Сви ти проблеми су типични за моноградове на северу Русије. Многи од њих су током протеклих деценија доживели економски и индустријски колапс, а један број таквих градова је и опустео. Костомукша је у предности у односу на друге градове, будући да локални рударски комбинат добро послује и још увек обезбеђује житељима радна места, а и близина границе даје шансу за развој других сектора економије.

Протеклих година је отворено неколико заједничких руско-скандинавских предузећа за обраду дрвета и других материјала, а успешно се развија и туризам. „Костомукша има добре перспективе”, уверен је Николај. „Надам се да ћу доживети да поново отворимо аеродром и да наши државници поново дођу код нас у посету, као што су некада долазили”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“