Колико је искрен Ердоганов заокрет ка Москви и Техерану?

После неуспешног војног пуча турски лидер мења правац своје спољне политике.

После неуспешног војног пуча турски лидер мења правац своје спољне политике.

Reuters
Неспретан покушај војног пуча у Турској – наводно добро планираног, само лоше изведеног – произвео је далекосежне последице по спољну политику ове земље, јер је довео до преиспитивања њених приоритета и потврдио исправност скорашње одлуке Анкаре да реши проблеме у односима са Русијом.

После пропалог пуча чији је циљ био свргавање актуелне власти у Анкари, руски председник Владимир Путин позвао је телефоном Реџепа Ердогана. Први човек Русије изјавио је саучешће турском председнику због страдања недужних цивила и припадника снага безбедности током сукоба са завереницима и дао пуну подршку поновном успостављању „уставног поретка“.

Путин је поступио другачије од западних лидера, посебно оних из земаља чланица НАТО-а, у коме Турска има важну улогу. Они су остали уздржани после неуспелог пуча и нису лично разговарали са Ердоганом. Можда су томе допринеле диктаторске склоности које Ердоган све више испољава и подршка коју пружа исламизацији турског друштва, чиме је на Западу заслужио репутацију контроверзног државника.

Касније је Ердоган позвао свог иранског колегу Хасана Руханија и том приликом рекао нешто што заслужује посебну пажњу. Анкара је, наиме, спремна да заједнички делује са Ираном и Русијом на успостављању мира и стабилности у региону.

С обзиром да се на сиријском ратишту дефакто води „рат преко посредника“ у коме је Анкара од почетка подржавала побуну против Башара Асада, док су Техеран и Москва војно помагали властима у Дамаску, Ердоганова изјава о сарадњи са Ираном и Русијом може да значи да је он ипак спреман за оштар заокрет у спољној политици.

Пенсилванијска веза

Овакво нагло побољшање односа на релацији Анкара – Москва – Техеран може се приписати чињеници да Ердоган и његови политички сарадници чврсто верују како иза неуспелог пуча стоји 75-годишњи турски имам Фетулах Гулен који је 1999. године отишао из Турске и од тада борави у америчкој савезној држави Пенсилванији.

Гулен одбацује тврдње да је на било који начин утицао на побуњенике, као и да је створио оно што Ердоганова влада назива „паралелним структурама“ у правосуђу, образовном систему, масовним медијима и војсци.

Инсистирање Анкаре на „пенсилванијској вези“ сигурно је изазвало незадовољство у Вашингтону. „Тврдње да су САД имале било какву улогу у неуспелом војном пучу потпуно су неистините и штетне“ по билатералне односе Америке и Турске, изјавио је државни секретар САД Џон Кери.

Турски премијер Бинали Јилдирим је додатно подигао тензију у овој дипломатској игри када је упозорио САД да је „чак могуће да преиспитамо наше пријатељство“. Ово је вероватно најоштрије упозорење које шеф једне владе може да упути свом савезнику.

Константна демонизација Ердогана

Оштра реторика и чврст став који је по овом питању заузела турска влада у највећој мери су последица лавине негативних коментара у западним медијима о Ердогановом аутократском понашању у последње две године.

„Ердоганов егоцентрични стил владања, где он наступа попут булдожера, уз све више изражену нетолеранцију његове партије према другачијим мишљењима, врло брзо ће изазвати проблеме“, пише The Economist у чланку под насловом „Нови Ердоганов султанат“ објављеном у фебруару, док је амерички магазин за међународне односе The National Interest у децембру 2015. године без околишања поставио врло провокативно питање: „Да ли је дошло време да се Турска избаци из НАТО-а?“

Стална и интензивна критика Ердогана и његове политике свакако је допринела да се на Западу јавно мњење окрене против новог „султана“, што није могло да прође неопажено од стране турских власти, па је и то утицало на актуелно погоршање односа међу чланицама НАТО-а.

Позитивни примери сарадње

После инцидента који се десио 24. новембра 2015. године, када је турска авијација оборила руски авион Су-24 у близини сиријско-турске границе, билатерални односи између Русије и Турске нагло су се погоршали – уследило је увођење економских санкција и замрзавање међусобног политичког дијалога који је пре тога био врло динамичан и на узлазној линији.

Међутим, као што је турски политиколог и новинар Хакан Аксај приметио у опсежној анализи објављеној на сајту T24 Yazarlari, Москва није разматрала могућност затварања амбасаде или потпуног прекида дипломатских односа. Сарадња у енергетском сектору има велики значај за обе земље (Турска је други по величини купац руског природног гаса, иза Немачке), тако да разговори о питањима из ове области никада нису прекидани и поред тога што је смањена њихова учесталост и ниво на коме су вођени.

Пословни кругови обеју страна допринели су да се не отказују договорени ангажмани. Руска државна корпорација за нуклеарну енергију „Росатом“ победила је на тендеру за изградњу нуклеарне електране у месту Акују у провинцији Мерсин и свакако јој није у интересу да овај посао пропадне.

Руски гасни гигант „Газпром“ планирао је изградњу гасовода „Турски ток“ којим би се природни гас транспортовао до европских потрошача цевоводом по дну Црног мора и преко европског дела Турске.

Поред тога највећа руска банка „Сбербанк”, у Турској има своју филијалу Денизбанк, јер жели да успостави чврсто упориште на овом уносном тржишту где очекује и додатне приходе, пошто је протеклих година скоро 3,5 милиона руских туриста редовно долазило на турску обалу.

Не сме се заборавити ни да највећа руска приватна нафтна компанија „Лукойл“ поседује бројне бензинске пумпе дуж главних ауто-путева у Турској и намерава да даље развија своје пословање у овој земљи.

Слична ситуација је и у турским компанијама као што су Enka, Vestel, Beko, Sisecam, Garanti Bankası, Pegas и друге које су присутне на руском тржишту. Турски грађевинари уговорили су послове у Русији вредне више од 10 милијарди долара што је износ који се нипошто не може занемарити.

Треба поменути и то да се у последње две деценије појавио још један врло важан друштвени фактор који позитивно утиче на став да треба интензивно развијати сарадњу између Москве и Анкаре. То су мешовити бракови. На простору некадашњег Отоманског царства сада већ постоји неколико милиона рускo-турских бракова. Јасно је да је већини ових људи у интересу унупређивање билатералних односа.

Оставити гордост и предрасуде по страни

И поред свега набројаног, Москви ће бити веома тешко да пређе преко прошлогодишњег инцидента. Уосталом, Путин је обарање руског авиона Су-24 окарактерисао као „забијање ножа у леђа”, и да су то учинили „саучесници терориста“, док су провладини медији износили наводе да су лично Ердоган и чланови његове породице имали користи од илегалне продаје нафте набављене од Исламске државе, која ово гориво експлоатише у деловима Сирије и Ирака под својом контролом.

Са друге стране, Ердогану су западни савезници оставили врло мали маневарски простор, па је Турска била принуђена да предузме неке кораке. Притеран уза зид, Ердоган је повукао потез који је болан, али вероватно недовољан да му у потпуности сачува образ – одступио је од пређашњих ставова и прекинуо конфликт са Израелом и Русијом, стављајући на страну све претходне разлике, оптужбе, гордост и предрасуде.

То значи да недавне потезе Анкаре усмерене ка поновном успостављању дијалога Русија треба да третира као искрен поступак. Истини за вољу, та искреност је била изнуђена.

Као што су санкције које су Русији увеле САД и ЕУ стимулисале Москву да објави своје „окретање Азији“, пре свега Кини, слично дејство може да изазове психолошки притисак на Ердогана од стране западних политичара и медија. То може да буде довољан разлог да Анкара потражи савезнике на другим местима. Према томе, чини се да државни врх Турске заиста намерава да изврши ревизију својих спољнополитичких приоритета, али није сигурно да ће то бити и изводљиво.

Владимир Михејев је политички аналитичар, један од аутора пројекта Troyka Report

Росијскаја газета. Сва права задржана.