Злокобна прекретница: 11. септембар у сећањима руских очевидаца

Имена осамнаесторо погинулих овековечена су на монументу у парку Asser Levy у Бруклину.

Имена осамнаесторо погинулих овековечена су на монументу у парку Asser Levy у Бруклину.

Reuters
Пре 15 година, 11. септембра 2001. године, извршен је најкрвавији терористички напад у историји САД. Терористи повезани са Ал Каидом напали су на Светски трговински центар у Њујорку и зграду Пентагона у Вашингтону. Погинуло је око 3.000 људи. Међу жртвама и сведоцима терористичког напада било је и досељеника из Русије.

Постоје различити подаци о броју дошљака из Русије и других постсовјетских земаља који су погинули у терористичким нападима 11. септембра. Имена осамнаесторо погинулих овековечена су на монументу у парку Asser Levy у Бруклину, али по неким проценама жртава је било више. На пример, Валериј Савинкин, оснивач групе „Породице 11. септембра” (September 11 Family Group), процењује да је у терористичком нападу погинуло 100 људи којима је руски био матерњи језик.

Савинкин је емигрант из Одесе. Он је 11. септембра изгубио 21-годишњег сина Владимира. „Ја сам све то видео својим очима, а не преко телевизије”, рекао је Савинкин руском „Петом каналу” 2015. године (пожар и рушење кула Валериј је видео кроз прозор суседне зграде). „Видео сам како се срушила Јужна кула, а затим и Северна”. Савинкини нису ништа дирали у синовљевој соби – све још увек стоји онако како је било 11. септембра. Са сваког путовања они доносе сину сувенире и остављају на његовом столу.

Илустрација: Гуљнара Самојлова /APИлустрација: Гуљнара Самојлова /AP

Црно-беле фотографије

Гуљнара Самојлова је родом из Уфе (1.168 км источно од Москве). Она је уредница фотографије у агенцији Associated Press у Њујорку. Чим је сазнала за терористички напад, дохватила је фотоапарат и потрчала на ону страну одакле су људи бежали, тј. према Светском трговинском центру. Док је Самојлова фотографисала срушила се прва кула, тако да је облак прашине и шута и њу оборио на земљу. „Било је мрачно. Почела сам да губим дах. Мислила сам да сам жива сахрањена”, наводи њене речи агенција „РИА Новости”. Испоставило се да није била чак ни повређена, тако да је наставила да фотографише.

Имала је филм у боји, али су фотографије испале црно-беле, јер је цео Менхетн био покривен прашином од цемента и сав је био у нијансама сивих тонова. Сутрадан су светски медији објавили њене фотографије, на којима су снимљени уплашени људи како лутају градом у потрази за својим ближњима. Она је доживела толики стрес да је после 11. септембра напустила новинарски посао. Тога дана Самојлова није снимала мртве и оне који су скакали кроз прозоре ужарених кула. „Нисам имала снаге за то”, каже она.

 Илустрација: Гуљнара Самојлова/AP Илустрација: Гуљнара Самојлова/AP

Паника и судбоносне околности

Предузимач Григориј Вишњаков је за терористички напад сазнао када је стигао у Менхетн из Њу Џерзија, где је становао. У интервјуу за „Общественный контроль” он прича о паници која је владала у граду. „Неки идиоти су слали поруке да су и друге зграде у граду миниране”, прича Вишњаков. „То је била дезинформација”.

Он прича како два његова познаника случајно нису дошла у Светски трговински центар 11. септембра, мада је требало да буду тамо: „Први је радио у једној кули-близнакињи, али је претходног дана ’мало више’ попио у кафани ’Русский самовар’ па се пробудио тек сутрадан иза поднева. Био је шокиран када је схватио да се успавао и није отишао на посао, али чим је сазнао шта се догодило са кулама, било му је јасно да је то његово ’друго рођење’”. Други Виноградовљев познаник је кренуо на посао у Светски трговински центар, али је био приведен у полицију због прекорачења брзине. Пар недеља касније он се на суду захвалио полицајцу који му је у ствари спасао живот.

Илустрација: Гуљнара Самојлова/APИлустрација: Гуљнара Самојлова/AP

Јединство у страху

У септембру 2001. године новинарка Вероника Куцило је радила за руски лист „Коммерсант”. У Њујорк је допутовала на одмор са мајком. Она је, као и многи Американци и туристи, посматрала терористички напад са крова небодера у Доњем Менхетну, где је одсела.

„Док смо посматрале ’близнакиње’ у пламену, као и пад прве куле, Американци су викали ’Oh, my God!’ а моја мама ’О Господи!’, и ти узвици су звучали потпуно истоветно”, пише Вероника у чланку објављеном у Комерсанту. На њу је снажан утисак оставио осећај јединства којим је био обузет Њујорк после 11. септембра. Тај осећај су имали и житељи и гости велеграда. „Немогуће је доживети тако нешто заједно са грађанима Њујорка и не схватити да су обични Американци исти као и ми”, пише она.

Ништа неће бити као раније

„Готово одмах (чим се сазнало за терористичке нападе) дошли су пријатељи из комшилука и почео је разговор... Исто као што се у совјетско време разговарало у кухињи”, рекао је за „Глас Америке” Алексеј Пименов, који је 2001. године предавао историју Русије на универзитету „Џорџ Мејсон”.

Пименов каже да су он и његови познаници у првим тренуцима били збуњени: „Шта ће сада бити? Хоће ли бити рата? Против кога? И како ће он утицати на све нас? Тек касније смо осетили бол”. По његовим речима, историјски значај овог догађаја није био јасан ни тада, непосредно после терористичког напада, а није јасан ни сада, после толико година.

Росијскаја газета. Сва права задржана.