Шта доноси Србији посета Сергеја Лаврова?

Сергеј Лавров и Томислав Николић.

Сергеј Лавров и Томислав Николић.

Служба за сарадњу са медијима председника Републике
Министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров допутовао је у званичну посету Србији, али су га српске власти дочекале као старог пријатеља (колико је то дозволио протокол). О чему је руски министар разговарао са српским званичницима и какав договор је међу њима постигнут? Сазнајте то из прилога наше дописнице у Београду Катарине Лане.

Србија и Русија на правој страни

Илустрација: Катарина Лане Илустрација: Катарина Лане

Током доводневне посете Београду Сергеј Лавров се већ састао и са српским председником, и са премијером, и са министром спољних послова, а узео је учешће и у 35. седници Савета министара спољних послова Организације за црноморску економску сарадњу. Руски министар се из Србије не враћа празних руку, него са сабљом и орденом. Сабљу за породицу руског пилота Олега Пешкова који је погинуо у Сирији руском министру је уручио бивши потпуковник Војске Југославије Бутолен Јанка Франц Бранко. „Ми не заборављамо да се прави мушкарци, када им је сабља у рукама, руководе принципом: не вади је из корица без разлога, и не враћај у корице без части“, рекао је Лавров примајући оружје. „То је био принцип којим су се руководили Руси и Срби у различитим светским ратовима. То је принцип који је гарантовао достојанство и част свих наших ратника. Када смо се борили раме уз раме, знали смо да смо браћа. Сада се не боримо толико на бојном пољу колико у политици, у заштити свог идентитета, своје културе и историје. То је исто толико важна битка“.

За заслуге у тој борби, за заједничке вредности и за чврсте руско-српске односе, председник Србије Томислав Николић наградио је Сергеја Лаврова Орденом српске заставе првог степена. Тако је Србија изразила захвалност за подршку коју Русија пружа српској политици у заштити суверенитета и територијалне целовитости, као и за могућност да Србија има снажан ослонац у решавању питања спољне политике.

Уручивање сабље и ордена Сергеју Лаврову означава да су Србија и Русија и даље на истој страни. Како је нагласио министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Александар Вулин, та страна никада није била погрешна:

„Свака посета наших пријатеља за нас је велики и важан догађај. Посебно можемо подсетити да нам је историја заједничка и да су нам заједнички идеали који су нас водили раније, а воде нас и сада. Ми смо се тада борили за слободу и сада се боримо за слободу увек на истој страни света. Ни Србија ни Русија никад нису изабрале погрешну страну, ми смо увек били на правој страни света“.

Илустрација: Служба за сарадњу са медијима председника Републике
Илустрација: Катарина Лане
 
1/2
 

„Русија никада није вршила притисак на Србију“

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић на конференцији за новинаре после разговора са Сергејем Лавровом апеловао је да се не спекулише на тему мешања Русије у унутрашње послове Србије:

„Што се тиче мене као министра спољних послова и мене лично, Сергеј Лавров је један од наших најдражих гостију. Поводом његове посете Србији толико текстова је написано у нашим новинама да бих желео да кажем само једну ствар: Сергеј Лавров никад није долазио да врши притисак на Србију него да помаже Србији. Према томе, замолио бих да не причате како се он меша у унутрашња питања и тражи ко ће бити председнички кандидат или врши неке друге притиске на Србију. Русија никада није вршила притисак на Србију“.

Илустрација:  Катарина Лане Илустрација: Катарина Лане

Са друге стране, све јачи притисак на Србију последњих година врше Европска унија и НАТО. О томе је такође било речи на конференцији за новинаре. Европска унија већ неколико година држи Србију у „конзервираном“ статусу кандидата, сваки пут износећи све теже услове и самим тим одлажући улазак земље у ЕУ на неодређено време. Главни камен спотицања је проблем Косова.

„Ми подржавамо све кораке који се предузимају у циљу решавања косовског проблема строго у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности УН“, изјавио је тим поводом Сергеј Лавров. „Бићемо солидарни са нашим српским пријатељима и супротстављаћемо се покушајима да се та резолуција једнострано преиначи. Свака одлука може бити само резултат заједничког и сложног консензуса између Београда и Приштине, и Русија очекује да ће Европска унија, која је преузела функцију модератора у том дијалогу, дејствовати непристрасно, објективно и поштено“.

 Илустрација: Катарина Лане Илустрација: Катарина Лане

Карактеришући потезе Европске комисије, Лавров је њену политику упоредио са тврдом политиком Совјетског Савеза:

„Имам утисак да се Европска комисија угледала на најгоре издање савезничких односа које је проповедао Совјетски Савез када је покушао да пропише све и свашта, када је успостављао ’пендрек дисциплину’ (један погрешан корак, и одмах стрељање) и принцип солидарности који је усмерен управо на такву врсту дисциплине. Не мислим да ћу открити неку велику тајну ако кажем да ми знамо да Европска унија има писмене инструкције са упутством како свака земља, укључујући и земље-кандидате за улазак у ЕУ, треба јавно да се изјасни сваки пут када се у било ком контексту помене Руска Федерација. Тамо пише да је апсолутна обавеза тих земаља да као мантре изговарају изразе ’анексија Крима’, ’окупација Донбаса’ и сл. Та инструкција се намеће као обавеза“.

Из Европске уније такође стижу захтеви да се затвори Руско-српски хуманитарни центар у Нишу, док се радници овог центра на Западу третирају као руски шпијуни (ти „шпијуни“ очистили су преко 4 милиона квадратних метара српске територије од мина, а такође су у више наврата пружали помоћ за време елементарних непогода, и то не само Србији, него и њеним суседима). Дачић је такве оптужбе Европске уније окарактерисао као неприхватљиве и циничне, а Сергеј Лавров је истакао да ЕУ на тај начин примењује своју уобичајену политику „дружења против некога“, док је Русија увек тежила да се дружи са неким.

Као пример пристиска НАТО-а на Србију и регион може послужити „Споразум Србије и Организације НАТО за подршку и набавку“ (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке, који је Србија ратификовала у фебруару. Он обавезује званични Београд да персоналу NSPO обезбеди слободу кретања по територији Србије (члан 10, тачка 2), приступ државним и приватним објектима (члан 11, тачка 1), дипломатски имунитет у складу са одредбама Бечке конвенције (члан 10, тачка 1), као и ослобађање имовине Алијансе и њених представника од царине и пореза (члан 10, тачке 4. и 5). Током протекле године НАТО је извео 24 војне вежбе у којима је учествовала Србија и одржао око стотину разноразних консултација и сусрета у оквиру програма „Партнерство за мир“. Суседна Црна Гора је већ буквално на један корак од уласка у алијансу, а наоружавање хрватске армије у оквиру НАТО-а доводи до јачања напетости у српско-хрватским односима.

„Када НАТО наоружава Хрватску, онда они кажу да то није офанзивно наоружавање и да није уперено ни против кога“, изјавио је Ивица Дачић. „Али ја питам против кога то Хрватска може да употреби ако не против Србије. Да неће да гађа Беч, Будимпешту или Рим? А спорно је када Русија донира Србији војну опрему јер онда кажу да се ми спремамо за рат, а они се спремају за мир. Маните ме више тих прича. Србија је самостална држава, не претимо никоме, али нећемо дозволити да ико угрози Србију или Републику Српску без одговарајуће реакције Београда“.

После разговора са министром Лавровом Дачић је потврдио да је Србија упутила молбу Руској Федерацији за донирање војнотехничког наоружања и хеликоптера. Српска страна се нада да ће Русија ту молбу решити позитивно.

Сарадњу у војној сфери прокоментарисао је и сам Лавров: „Ми имамо тесне везе у сфери војнотехничке сарадње. Спремни смо да конструктивно разматрамо сва питања која наши српски пријатељи буду формулисали у интересу обезбеђивања поуздане одбрамбене моћи своје земље, водећи рачуна о балансу снага у региону. Ми смо детаљно разматрали односе наших земаља са НАТО-ом и Европском унијом. Заинтересовани смо да у Европи не доминира блоковски начин размишљања, него да дође до повратка оним вредностима које су у политичком смислу промовисане у оквиру ОЕБС-а, како би се осигурала недељивост безбедности у Европи, и како нико не би покушао да осигура своју безбедност на рачун безбедности других. Ми засада не видимо од стране НАТО-а и његових чланица спремност да се испуне те политичке обавезе“.

Илустрација: Катарина Лане Илустрација: Катарина Лане

Позитиван биланс

Може се рећи да је биланс посете Сергеја Лаврова Београду позитиван. Потписан је план консултација двојице министара спољних послова за наредну годину, планирана је посета српског премијера Александра Вучића Москви 21. децембра ради сусрета са минстром одбране РФ Сергејем Шојгуом. Русија намерава да појача своје позиције на Балкану, а Србија се томе радује. Како је изјавио Ивица Дачић, у ситуацијама које су за Србију сложене он увек телефонира руском колеги:

„Кад је српски народ у опасности, када је проблем у међународним организацијама, кад неко тражи резолуцију о геноциду, кад неко хоће да угрози наш територијални интегритет, да призна Косово или прими Косово у неку међународну организацију, кога провог ја могу за зовем? Сергеја, лепо сте одговорили“.

И српска јавност је позитивно реаговала на Лавровљеву посету. „Ова посета је показала очигледне позитивне помаке у односу две државе и два народа“, износи своје утсике на Фејсбуку Ненад Узелац, политиколог, члан Управног одбора Београдског форума и полазник мастер студија Дипломатске академије у Москви. „Пред Русима дајемо обећање да нећемо у НАТО; не прихватамо гашење руског центра у Нишу и притиске ЕУ по том питању; Лавров је један од најискренијих пријатеља Србије; привилеговани смо по питању наоружања, мада је само обећање неуласка у НАТО довољно за то. Годину дана се говори о оружју, многи су то негирали или исмевали. Наравно да се те ствари не могу решити преко ноћи. <...> Занимљиво је да је Лавров увек спреман да помогне Србији, без обзира што су ови наши, по многима у Србији, НАТО марионете. Лавров није будала да га пар НАТО марионета врти око прста, има ту нечега другог очигледно“.

„Како год, развијање односа са Русијом показује да Србија своју независност хоће да обезбеди оружјем од Руса, не од НАТО-а. Од 5. октобра смо све оружје уништили и због тога свако може да нам прети и уцењује нас; са руском помоћи око својих одбрамбених ефектива Србија ће постати независнија“, закључио је политиколог.

Са констатацијом да је биланс посете Сергеја Лаврова Београду позитиван слаже се и Никола Танасић, политиколог и аналитичар портала „Нова српска политичка мисао“. Он је дао ексклузивни коментар за „Руску реч“.„Што се тиче јачања руско-српских веза, на том плану се свакако може бити оптимиста, будући да се претходних десет година билатерални односи двеју држава налазе на узлазној путањи, и досада није било скоро ниједног елемента који би тај тренд доводио у питање. Међутим, то јачање веза је најмање последица доследне ’проруске политике’ (или чак доследне ’политике неутралности’) српских власти, а пре свега природни резултат политике Вашингтона, Берлина и Брисела на Балкану. Будући да САД и ЕУ и даље вуку све политичке конце на Балкану, а да се њихова политика према Србији ни уз максимално спиновање и потпуну контролу домаћих медија не може приказати грађанима као ’пријатељска’, и јавно мњење и српски политичари су принуђени да подршку потраже у Русији, која не само да ’пружа руке’, већ истовремено своју политичку подршку – за разлику од наших ’западних партнера’ – не наплаћује. Ово потпуно отворено говоре српски политичари и дипломате ​– ако Русија на јавној сцени доследно наступа против изградње и међународног признања самопроглашене ’косовске државе’ (сви знају да је за прошлогодишњи неуспех да се Косово учлани у Унеско заслужна Русија), ако она отворено блокира декларацију у УН која од Срба покушава да начини ’једини европски народ који је починио геноцид после Другог светског рата’, онда сарадња са Русијом није питање спољнополитичког опредељења, већ елементарних српских националних интереса. На срећу, један део политичке елите у Србији је тога свестан, и та свест стоји у корену тренутног јачања односа. И наравно, разочарање које српски грађани (и политичари) осећају због континуитета не баш пријатељске (и често отворено непријатељске) политике западних земаља према Србима и Србији расте кумулативно, а самим тим пријатељске поруке из Русије имају већи одјек, несразмерно велик у односу на присуство Русије у српским медијима. Ове године је Србија имала 24 војне вежбе са земљама НАТО-а и само две са Русијом, али војне вежбе са Русијом су имале неупоредиво више одјека и добиле огромну подршку грађана. Истовремено, доминантна политичка мантра о ’безалтернативном путу у ЕУ’ све више губи на снази и значају, надовезујући се на млаке, а често и пасивно-агресивне поруке из Брисела, да не помињемо низ инцидената хрватских политичара који себи отворено узимају за право да буду ’глас ЕУ у Србији’. Дакле, западна и европска политика, уз агресивно понашање дела наших ’НАТО-суседа’ кудикамо више раде ’за руску ствар’, него сами српски политичари.Лавровљева посета Србији, посматрана из чисто политичке перспективе, обилује коришћу и за Србију, и за Русију, иако су поруке које су се током ње чуле углавном већ познате, и небројено пута изречене. Пре свега, не треба заборавити да руска дипломатија јача своју активност на Балкану, а антируска реторика јача у практично свим регионалним медијима. Са једне стране, нове власти у Црној Гори и Хрватској определиле су се за отворено антируску реторику као начин да привуку пажњу и ’милост’ својих незаинтересованих спонзора са Запада, док се у Грчкој, Бугарској и Македонији отвара политички простор за јачање веза са Русијом. Русији је стога важно да свима продемонстрира своје (номинално) одличне односе са Србијом, и укаже свим земљама региона на то да је Русија озбиљан и благонаклон партнер, са којим је боље сарађивати него конфронтирати се.Са друге стране, српске власти без икакве сумње рачунају да ће им одјек који ће Лавровљева посета направити у ЕУ омогућити да ’убрзају европски пут Србије’, будући да се западне земље веома отворено плаше да ће им ’Русија преотети Србију’. Иако је ово далеко од реалности (Србија је чврсто у неоколонијалним шакама Брисела и Вашингтона), свака посета високих руских званичника Београду користи се као веома вредна монета у поткусуривању са Бриселом, са којим су односи (због кризе у Европи) далеко од идиличних. Истовремено, одржавање слике о ’проруском курсу’ владе Србије је неопходно за одржавање високог рејтинга и политичке подршке грађана Србије овој номенклатури, а без ње српске власти заиста мало тога имају да понуде грађанима као позитивне резултате своје политике. Русија је тако постала једна од централних политичких тема на српској јавној сцени, и лакмус папир преко кога се доказује ’национално самосвесна’, ’просрпска’ и ’патриотска’ политика, и улога Русије ће захваљујући томе само јачати на српској сцени. Будући да нас следеће године очекују председнички (а можда још једни парламентарни) избори, не би требало очекивати много антируске реторике у српским медијима (искључујићи маргиналне прозападне групе, које у основи нико не подржава). Ниједна партија која претендује на ’мејнстрим статус’, и ниједан председнички кандидат који претендује на победу, неће смети да јавно напада Русију, јер по том питању на српској јавној сцени постоји широк политички консензус. Чак и ако се друге ствари оставе по страни, већ то је довољно да се будућност руско-српских односа гледа са оптимизмом, макар и умереним“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.