Збогом, Лењине: Спектакуларна бекства из СССР-а

Аљона Репкина
Многи совјетски грађани су сањали о томе да се нађу са друге стране „гвоздене завесе“. Будући нобеловац Јосиф Бродски у очајању је планирао отмицу авиона, али да би то остварио требало је да удари пилота, а он је био хуманиста и због тога је одустао од плана. Било је, наравно, и оних за које ризиковање сопственог и туђег живота није представљало проблем.

1. Отрована конобарица

Илустрација: Аљона Репкина Илустрација: Аљона Репкина

Обалска стража Њујорка добила је 10. априла 1970. године сигнал за помоћ са совјетског рибарског брода, јер је 25. годишња бродска конобарица имала јако тровање. Испоставило се да је Летонка Дајна Палена намерно узела огромну дозу седатива како би добила шансу да остане у САД. Амерички лекари су је 10 дана лечили под присмотром службеника совјетске амбасаде, а када су девојку покушали да пребаце у руску болницу она је затражила политички азил. Конобарица је изјавила да „у Летонији тајне службе прате људе како би власти знале шта они мисле“ и додала да људи тамо не могу организовати демонстрације и износити своје мишљење ако је оно у супротности са званичном идеологијом.

Како се завршило: Многи су сумњали у озбиљност Дајниних мотива, али њена спремност да ризикује свој живот оставила је утисак на Американце, тако да су јој 18 дана након тровања дали азил. После тога се она запослила у супермаркету у Њу Џерзију.

2. Прва успешна отмица авиона у СССР-у

Илустрација: Аљона РепкинаИлустрација: Аљона Репкина

Литванац Пранас Бразинскас и његов син, 15-годишњи Алгирдас, извршили су отмицу путничког авиона Ан-24 који је 15. октобра 1970. године полетео из Батумија у Сухуми. Терористи су успели да унесу у авион стрељачко оружје и ручну гранату, и када је авион полетео наредили су стјуардеси да однесе пилотима цедуљу са захтевом да промене маршруту. У потпису цедуље је писало „Генерал Крилов“. Девојка је дала знак за узбуну и њу су убили, а и друге чланове посаде су ранили. Помоћни пилот је морао да промени маршруту и да лети према Турској, где су се терористи мирно предали локалним властима, а ове их нису изручиле Совјетском Савезу. Старији Бразинскас је тврдио да се одлучио на овај корак због претње репресијама.

Како се завршило: Бразинскасове изјаве су привукле пажњу западних политичара тако да је пресуда била блага: отац је добио 8 година, а син 2 године затвора. Неколико година касније Пранас је пуштен из затвора на основу закона о амнестији, а 1976. године су се обојица преселили у Калифорнију са новим именима – Френк и Алберт Вајт. Алгирдас се потпуно прилагодио новом животу, а Пранас је временом почео да болује од параноје. У фебруару 2002. године син је убио 77. годишњег оца са неколико удараца тегом по глави. На суду је рекао да је то била самоодбрана, јер је, наводно, Пранас хтео да га убије мислећи да је овај агент КГБ-а. Алгирдас је осуђен на 16 година затвора.

3. Научник у океану

Илустрација: Аљона РепкинаИлустрација: Аљона Репкина

Океанограф Станислав Курилов је имао јаку жељу да учествује у међународним експедицијама (чак је успео да се договори са Жаком Кустоом), али му власти то нису дозволиле. Курилов је у очајању смислио план да крене на туристичко путовање совјетским бродом, а затим да побегне. Брод није свраћао у стране луке, а маршрута је била позната само члановима посаде. Због тога је научник морао тајно да продре у капетанову кабину и пронађе координате на карти.

Одлучио је да побегне ноћу 13. децембра 1974. године за време јаке буре. Због специфичног облика брода није могао да скочи у страну и зато је морао то да учини са задњег дела брода ризикујући да закачи елису. После скока Курилов је провео у води готово три дана и ноћи без сна, хране и воде, али је издржао захваљујући одличној физичкој кондицији и десетогодишњем бављењу јогом (коју је проучавао од студенских дана по публикацијама „Самиздата“). Препливао је скоро 100 км и успео да стигне до одредишта, а то је било филипинско острво Сиаргао.

Како се завршило: Курилов је провео пола године у локалном затвору за избеглице, а затим је депортован у Канаду код сестре. Испунио је свој сан и учествовао у нaучним експедицијама на различитим местима – од Африке до Хаваја. У јануару 1998. године удавио се када се замрсио у мрежи за време гњурачких радова у Галилејском језеру.

4. „Девојка у црвеном бикинију“

Илустрација: Аљона РепкинаИлустрација: Аљона Репкина

18-годишња Лилијана Гасинска радила је на броду „Леонид Собинов“ који је пловио у Аустралију. Она се 14. јануара 1979. године провукла кроз прозор док су се сви путници веселили на гозби и неприметно скочила у воду. Имала је на себи само црвени купаћи костим. До аустралијске обале је пливала 40 минута. Совјетске специјалне службе су брзо почеле да траже Гасинску, али су је новинари из локалног листа Daily Mirror сакрили, замоливши је заузврат за интервју са фотографисањем (да би збунили гониоце морали су најпре да организују лажни интервју са сарадницом листа). Девојка је признала да је одлучила да се настани у Аустралији јер су јој се допали лепи пејзажи на фотографијама у једном часопису. Власти су јој дале политички азил и то је изазвало велики скандал, будући да многе избеглице из Вијетнама које су биле у далеко тежем положају нису добиле такву шансу јер нису тако лепо изгледале као „девојка у црвеном бикинију“.

Како се завршило: Лилијана се удала за фотографа Грејама Флечера, фотографисала се обнажена за Penthouse за 15.000 долара, била је го-го плесачица и глумила у серијама, да би се 1984. године удала за аустралијског милионера Јана Хајсона и упустила у козметички бизнис. Неколико година касније се развела и преселила у Енглеску, после чега је нестала из видокруга медија.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.