„Неће бити ни трунке милости према шпијунима и издајницима отаџбине“, тако гласи наслов чланка објављеног 1937. године у државном часопису „Бољшевик“. Та фраза би могла бити и мото совјетске обавештајне службе, с тим што је она као „издајника“ третирала свакога чије деловање је наносило штету Комунистичкој партији и интересима њених свемоћних вођа.
Совјетски шпијуни нису штедели напоре и новац да истребе „непријатеље државе“, чак иако су ови живели далеко од Русије. Тај метод борбе против политичке конкуренције био је нарочито популаран у Стаљиново доба, али се сачувао и после његове смрти. Погледајмо „најефектније” ликвидације које су совјетски егзекутори извршили у иностранству.
Руски царски официр Александар Кутепов (1882-1930) посветио је свој живот служењу монархији. Када је 1917. године избила Октобарска револуција он није био у дилеми чију страну треба подржати. Пуковник (и будући генерал) Кутепов је био један од водећих команданата Беле армије која је ујединила антибољшевичке снаге у грађанском рату (1917-1922). Међутим, његове способности нису спасле „Бели покрет“ од пропасти, тако да је он 1920. пребегао из Русије у Европу.
Александар Кутепов. Извор: Legion Media
Кутепов је, међутим, и тамо наставио свој „крсташки рат“ против комунизма. Он је 1929. године постао председник Руског општевојног савеза (РОВС) и вођа Покрета белих емиграната који су жарко желели да поразе бољшевике. Као председник РОВС-а Кутепов је у Совјетском Савезу организовао терористичке нападе попут дизања у ваздух партијског клуба Лењинградског комунистичког универзитета. Није нимало чудно што су официри Уједињене државне политичке управе Народног комесаријата за унутрашње послове СССР-а (будући КГБ) одлучили да узврате.
Још увек није сасвим јасно шта се заправо догодило са Кутеповом (а сви званични подаци су још увек државна тајна), само се зна да је он последњи пут виђен жив 26. јануара 1930. године у Паризу. Судећи по мемоарима бившег совјетског обавештајца Павла Судоплатова, два агента обучена у униформе француске полиције зауставила су Кутепова на улици и увела га у ауто. Чим је чуо да говоре руски језик Кутепов је почео да се опире и изненада је умро од исхемије срца. По другој верзији агенти су покушали да киднапују Кутепова и у том покушају су му дали превише морфина услед чега је наступила смрт.
Лав Троцки (1879-1940) је био дугогодишњи вођа бољшевика и талентовани војсковођа који је основао Црвену армију. Током грађанског рата је често помињан као други човек партије (после Владимира Лењина). Изгледало је да популарност и утицај Лава Троцког не могу бити доведени у питање, али је време показало да то није тако.
После Лењинове смрти 1924. године Стаљин је полако потискивао присталице Троцког са утицајних положаја и преузео сву власт. Троцки је 1927. искључен из Комунистичке партије, а убрзо затим је протеран из Совјетског Савеза. Под Стаљиновим притиском су европске земље једна за другом одбиле да га приме, тако да је Троцки био принуђен да оде на други крај света, тј. у Мексико.
Лав Троцки. Извор: DPA/Global Look Press
Стаљин је ускоро схватио да је пуштање тако мрског непријатеља био погрешан потез. Неуморни Троцки је чак и у изгнанству наставио да објављује књиге и чланке у којима је осуђивао Стаљинов режим за извртање идеала марксизма и револуције. Он је такође покушавао да оснује међународни антистаљинистички социјалистички покрет. На крају је Стаљин одлучио да се ослободи овог противника.
Ликвидацију је испланирао Павел Судоплатов, заменик шефа Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД). Шпански стаљиниста Рамон Меркадер се претварао да је присталица Троцког и тако се увукао у његово окружење. Он је често посећивао Лава Троцког у његовој кући у Којоакану. Њих двојица су 20. августа 1940. остали сами у соби, и Меркадер је искористио ту ситуацију. Троцки се нагнуо над столом да боље погледа новине које му је Меркадер донео, а овај га је у том тренутку ударио пијуком. Ударац је био смртоностан.
Рана је била дубока око 7 сантиметара, али је Троцки ипак живео још скоро цео дан. Телохранитељи су ухватили Меркадера и он је на крају осуђен на 20 година мексичког затвора, у коме је остао до 1960. године. Када је ослобођен преселио се у Совјетски Савез где су га власти наградиле медаљом и звањем Хероја Совјетског Савеза. Умро је од саркоме. Сахрањен је у Москви.Чак и данас је Степан Бандера (1909-1959) једна од најконтроверзнијих личности постсовјетског простора. Многи Украјинци га доживљавају као борца за слободу и вођу антипољског и антисовјетског покрета у Западној Украјини током 1920-их и 1930-их. Са друге стране, многи људи у Украјини и Русији, посебно они који имају позитиван став према совјетској прошлости, осуђују Бандеру за сарадњу са нацистима у Другом светском рату и за масакре невиних цивила. Једно је неоспорно – он је био заклети непријатељ Совјетског Савеза.
Извор: CTK/Global Look Press
Бандера је почетком 1950-их био затвореник концентрационог логора Захсенхаузен, а затим се „скрасио” у Минхену, где је сарађивао са западним обавештајним службама у нади да ће уништити комунизам и ослободити Украјину. С обзиром да је на њега извршено неколико неуспешних атентата, присталице су замолиле Бандеру да привремено напусти град. Он је пристао, али пре него што је отишао на њега је извршен још један атентат, овога пута успешан.
Агент КГБ-а Богдан Сташински је 15. октобра 1959. године сачекао Бандеру у заседи на улазу у зграду, кријући у новинама специјални пиштољ са инјекцијом калијум-цијанида.
„Шта ви радите овде?“, питао је Бандера Сташинског. Тада је овај кроз новине пуцао у њега и убио га. Сташински је тада на време напустио место злочина и сакрио се, али је иронијом судбине две године касније са својом женом прешао на страну Западне Немачке и затражио азил. Признао је да је убио Бандеру и због тога је одлежао четири године у затвору.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
