Према једној верзији, топлу чоколаду је почетком XVIII века из Европе у Русију донео цар Петар I. Племству се напитак од зрна какаоа на прву лопту није допао. Прозвали су га „вештичији напитак“ или „сируп од чађи“. Можда се зато и појавила друга верзија о првој појави чоколаде, везана за име Катарине II.
Према овој верзији, топла чоколада је нашла своје место у Петербургу крајем XVIII века захваљујући амбасадору Венецуеле Франсиску де Миранди. Напитак је представљен миљенику царице Катарине II кнезу Потемкину, који га је високо оценио. Сачуван је запис о томе како Потемкин свакодневно „пет-шест пута пије час кафу, час чоколаду, грицкајући притом шунку или печено пиле.“ Највероватније се топла чоколада допала и царици. Двор је, наиме, наручио какао и топла чоколада се одомаћила. Истина, била је веома скупа и доступна само највишим слојевима друштва.
Франсиско де Миранда
Генерал-лајтнант Константин Штакељберг, начелник дворског оркестра Александра III, забележио је крајем XIX века да се „при Највишем двору после јела служила, осим кафе, шоља топле чоколаде – обичај који се задржао од времена царице Катарине“.
Тек у XIX веку појавили су се јефтинији какао прах и шећер од шећерне репе. Тада је топла чоколада постала приступачнија. У једном писму из 1818. године посетилац Санкт Петербурга спомиње дућан на Невском проспекту, где се човек може „пријатно одморити и испити шољу топле чоколаде“.
Чоколада је почела да се спомиње и у књижевним делима: код Достојевског, Гогоља и других. На пример, Иван Тургењев је 1872. године овако описао постављен сто у роману „Пролећне воде“: „...огромни порцелански бокал за кафу, препун мирисне топле чоколаде, окружен шољама, боцама са сирупом, бисквитом и пецивом, па чак и цвећем“.
Рецепт за топлу чоколаду из тог доба записан је у популарном кувару из 1861. године „На дар младим домаћицама“ Јелене Молоховец: „На три чаше млека узмите од 50 до 100 грама чоколаде. Можете је нарендати или изломити на комаде, загрејати до кључања заједно с млеком, често мешајући, сипати у шоље и одвојено послужити шећер. У овакву чоколаду додаје се понекад по кашика густо улупане слатке павлаке“.
У другој половини XIX – почетком XX века у земљи је било отворено око 600 фабрика чоколаде. До 1914. године (почетка Првог светског рата) у Санкт Петербургу је било 170 произвођача чоколаде, а у Москви 213.
1851. године немачки предузетник (поданик државе Виртемберг) Фердинанд Теодор фон Ајнем (у Русији се његово презиме изговара Ејнем, а узео је и руско име Фјодор) отворио је на Арбату радионицу за производњу чоколаде и бомбона и малу посластичарницу. Предузеће је било врло успешно и већ 1867. године успео је да сагради фабрику на Софијском кеју. Производња се знатно повећала и 1871. године половина слаткиша у Москви производила се под руководством Ејнема и његовог немачког партнера Јулијуса Гајса. За годину дана произведено је 32 тоне чоколаде, 160 тона бомбона, 24 тоне чајног бисквита и 64 тоне шећера у коцки.
Купцима се допао не само укус слаткиша, него су волели и лимене кутије у којима су се слаткиши продавали. У изради посебно скупих кутија коришћени су плиш, кожа и златотиск. Осим тога, у кутији је купце очекивало изненађење. Заједно са слаткишима бесплатно су добијали ноте шаљивог „Чоколадног валцера“ или „Кекс-галопа“.
Једна од најпознатијих бомбона ове фабрике била је „Трапави Меда“ (Мишка косолапый), која је први пут произведена 1913. године, а и данас је популарна међу сладокусцима. Цртеж на омоту је копија сижеа познате слике Ивана Шишкина „Јутро у боровој шуми“.
За име Алексеја Абрикосова везана је руска историја чоколаде и преоријентација чоколадне производње на децу. То није случајно: он је са женом имао 22 деце. На пролеће 1879. године трговинска фирма „А. И. Абрикосов и синови“ купила је у рејону Сокољники земљу на којој је саградила кондитерску фабрику. „Фабричко-трговинско партнерство А. И. Абрикосова и синова“ основано је 1880. године.
Абрикосов је први у Русији почео да покрива суво воће чоколадном глазуром. Пре тога се ова посластица увозила из иностранства. 1899. године очекивао их је највећи успех: компанија Абрикосових постала је снабдевач Његовог Величанства и дозвољено јој је да на етикете стави државни грб. У фабрици су први пут произведене карамел бомбоне „Гушчије ножице“ (Гусиные лапки), које су се тада звале „Гушчији носеви“. Почетком XX века ту се производило око четири хиљаде тона карамеле, бомбона, чоколаде и бисквита.
1855. године француски брачни пар Адолф и Ежени Сиу отворио је у Москви малу посластичарницу са бомбонама ручне израде. Касније су њихови синови наставили посао. 80-их година XIX века основали су трговинску фирму „С. Сиу и Ко“ и саградили фабрику. Производили су тврду чоколаду, карамелу, нугат и мармеладу. Продавнице фирме Сиу појавиле су се у највећим градовима земље.
У почетку је совјетска власт имала негативан однос према чоколади, сматрајући је за посластицу буржоазије. Истина, то није спречило производњу јефтиних чоколадних бомбона са ликовима совјетских лидера на омотима. Ипак, чоколадне бомбоне нису спадале у неопходне производе, а ситуација са храном у земљи је била тешка.
После револуције фабрике Ејмена и Абрикосових су национализоване, а 1922. године називи су им промењени у „Красный Октябрь“ (Црвени Октобар) и „Бабајев“ ( у част револуционара). Већина малих фабрика је затворена. Породица Сиу је напустила земљу, њихова фабрика је такође национализована.
Однос власти према чоколади променио се средином XX века. Влада је фабрикама наложила да производе бомбоне од млечне чоколаде које ће бити доступне совјетским грађанима.
Фабрика „Бабајев“ је 1946. године почела први пут у Русији да производи чоколадне табле у разнобојном целофану. 60-их и 70-их година у фабрици су створене нове врсте чоколаде и чоколадних бомбона. Најпознатије међу њима су „Бабајевски“ и „Вдохновеније“ (Надахнуће). Приближно у исто време (1966. године ) „Црвени Октобар“ је почео производњу чоколадице „Аљонка“ на чијем омоту се нашла девојчица са плавом марамом.
Данас су Кондитерски концерн „Бабајевски“ и фабрика „Црвени Октобар“ заједно са десетак других фабрика чоколаде део великог холдинга „Уједињени Кондитери“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
