Како је пунч постао „жонка“, омиљено пиће руских хусара и писаца

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Рецепт су у Русију донели официри руске војске после ратова против Наполеона. По саставу и технологији припреме напитак је сличан обичном пунчу, али се под утицајем хусара променио и добио ново име, мада је задржао јачину и „ефекат доброг расположења“.

Руски пунч

Подофицири царске гарде Хусарског пука, 1838.

Фонд Војноисторијског музеја артиљерије, инжењерије и везе, Санкт Петербург / Public Domain

„Жонка“ је нека врста пунча. Француски историчар Гримо де ла Ренијер 1803. године у својој књизи „Гурмански алманах“ овако описује његово деловање: „Пунч рађа веселост, загрева машту и скоро никада не опија“. Последња тврдња се може оповргнути, што је у Русији и учињено.

Кадар из филма „Хусарска балада“, редитељ Елдар Рјазанов,1962.

Мосфильм

У рукама руских официра рецепт је измењен, тако да фраза „скоро никада не опија“ више не важи. Хусари су се потрудили да и сама припрема напитка буде веома ефектна: пунили су вином огромно ведро и преко њега стављали две укрштене сабље, а на њих „главу шећера“ (тј. шећер у облику конусне векне) и поливали је румом. Затим би „главу“ потпалили и упржени шећер би се сливао у вино, после чега су га гасили шампањцем. Због тог „пожара“ напитак је и добио назив „жонка“ (рус. „жжёнка“ од глагола „жечь“ – палити).

Рецепт се, међутим, могао мењати. Понекад би рум заменили коњаком, користило се и црно и бело вино, додавало се и воће. У теренским условима „жонка“ је припремана од онога што се нађе при руци, углавном да би се борци зими угрејали и додатно охрабрили пред битку. Али је зато у мирнодопским условима припрема напитка претворена у прави ритуал.

Кадар из филма „Хусарска балада“, редитељ Елдар Рјазанов, 1962.

Мосфильм

Бивши хусар, гроф Остен-Сакен, сећао се официрских обичаја: „Теревенка је протицала у војничкој атмосфери: на поду тепих, а у средини просторије стоји некаква посуда и у њој гори шећер у руму, као логорска ватра на биваку. Сви седе укруг у неколико редова са пиштољима у рукама, с тим што су им упаљачи залепљени печатним воском. Кад се шећер растопи, у посуду се наточи шампањац, пиштољи се напуне готовом ’жонком’ и почиње пијанка“.

Кадар из филма „Хусарска балада“, редитељ Елдар Рјазанов, 1962.

Мосфильм

За „жонку“ се говорило да је „хусарска“ зато што су у хусарским пуковима служили наследници богатих и угледних породица, својеврсна „златна омладина“ 19. века. Ретко ко је могао да приушти тако скупу разоноду, а хусари су могли, јер је официрска зарада износила око 395 рубаља годишње и од тог новца су могли да плаћају стан, одржавају коња, купују скупу униформу и храну. Најјефтинији шампањац је коштао 2 рубље, а најјефтиније француско вино 50 копејака. Пуд (око 16 кг) шећера коштао је око 40 рубаља. Кад се све то сабере, испада да је пиће било веома скупо, а ако се узме у обзир начин живота хусара, и то да су они у друштву третирани као опасни момци и заводници, може се само замислити колико су годишње трошили на такве забаве.

Напитак младих књижевника

Иван Петрович Липранди

Public Domain

Скупо жестоко пиће се из хусарских пукова проширило и на књижевничке и студентске кругове. Александар Пушкин је био велики љубитељ „жонке“. Пишчев друг Иван Липранди забележио је у мемоарима следећи случај: у друштву пријатеља су Пушкин и пуковници Орлов и Алексејев отишли у собу за билијар да тамо попију мало „жонке“. Попили су три посуде, што је, како се и могло очекивати, деловало на писца. „Пушкин се орасположи и поче да прилази билијарском столу и омета игру. Орлов му рече да је као школарац, а Алексејев додаде да школарце треба научити памети... Пушкин се отргну од мене и помеша им кугле, а не остаде им дужан ни на речима. Завршило се тако што их је обојицу изазвао на двобој а мене позвао као секунданта“. Захваљујући Липрандијевом посредовању случај је заташкан: Орлов и Алексејев су се извинили Пушкину, па је двобој отказан.

Михаил Љермонтов је научио да прави ово пиће још као питомац војне школе, и са љубављу је писао о „жонки“, а Николај Гогољ је лично припремао „жонку“ за своје госте. „Жонка“ је остала популарна током целог 19. века. У књизи „Прошлост и мисли“, објављеној 1870. године, Александар Херцен се сећао како је на рођендану свога пријатеља попио „коју више“: „Сутрадан се пробудих са главобољом и мучнином. И схватих да је то од ’жонке’, од оног бућкуриша! Чврсто одлучих да убудуће ’жонку’ више никада не пијем. То је отров“.

Група официра Хусарског пука, 1900-их.

Public Domain

Пред крај 19. века популарност „жонке“ је почела да јењава: мода је прошла, а и састав официрских пукова се много променио – већ је ретко ко могао да приушти тако скупо задовољство. У 20. веку „жонка“ је коришћена само у церемонији примања новајлија у хусарске редове, а после Првог светског рата ово пиће је потпуно заборављено.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.