Како је пунч постао „жонка“, омиљено пиће руских хусара и писаца

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Рецепт су у Русију донели официри руске војске после ратова против Наполеона. По саставу и технологији припреме напитак је сличан обичном пунчу, али се под утицајем хусара променио и добио ново име, мада је задржао јачину и „ефекат доброг расположења“.

Руски пунч

Подофицири царске гарде Хусарског пука, 1838.

Фонд Војноисторијског музеја артиљерије, инжењерије и везе, Санкт Петербург / Public Domain

„Жонка“ је нека врста пунча. Француски историчар Гримо де ла Ренијер 1803. године у својој књизи „Гурмански алманах“ овако описује његово деловање: „Пунч рађа веселост, загрева машту и скоро никада не опија“. Последња тврдња се може оповргнути, што је у Русији и учињено.

Кадар из филма „Хусарска балада“, редитељ Елдар Рјазанов,1962.

Мосфильм

У рукама руских официра рецепт је измењен, тако да фраза „скоро никада не опија“ више не важи. Хусари су се потрудили да и сама припрема напитка буде веома ефектна: пунили су вином огромно ведро и преко њега стављали две укрштене сабље, а на њих „главу шећера“ (тј. шећер у облику конусне векне) и поливали је румом. Затим би „главу“ потпалили и упржени шећер би се сливао у вино, после чега су га гасили шампањцем. Због тог „пожара“ напитак је и добио назив „жонка“ (рус. „жжёнка“ од глагола „жечь“ – палити).

Рецепт се, међутим, могао мењати. Понекад би рум заменили коњаком, користило се и црно и бело вино, додавало се и воће. У теренским условима „жонка“ је припремана од онога што се нађе при руци, углавном да би се борци зими угрејали и додатно охрабрили пред битку. Али је зато у мирнодопским условима припрема напитка претворена у прави ритуал.

Кадар из филма „Хусарска балада“, редитељ Елдар Рјазанов, 1962.

Мосфильм

Бивши хусар, гроф Остен-Сакен, сећао се официрских обичаја: „Теревенка је протицала у војничкој атмосфери: на поду тепих, а у средини просторије стоји некаква посуда и у њој гори шећер у руму, као логорска ватра на биваку. Сви седе укруг у неколико редова са пиштољима у рукама, с тим што су им упаљачи залепљени печатним воском. Кад се шећер растопи, у посуду се наточи шампањац, пиштољи се напуне готовом ’жонком’ и почиње пијанка“.

Кадар из филма „Хусарска балада“, редитељ Елдар Рјазанов, 1962.

Мосфильм

За „жонку“ се говорило да је „хусарска“ зато што су у хусарским пуковима служили наследници богатих и угледних породица, својеврсна „златна омладина“ 19. века. Ретко ко је могао да приушти тако скупу разоноду, а хусари су могли, јер је официрска зарада износила око 395 рубаља годишње и од тог новца су могли да плаћају стан, одржавају коња, купују скупу униформу и храну. Најјефтинији шампањац је коштао 2 рубље, а најјефтиније француско вино 50 копејака. Пуд (око 16 кг) шећера коштао је око 40 рубаља. Кад се све то сабере, испада да је пиће било веома скупо, а ако се узме у обзир начин живота хусара, и то да су они у друштву третирани као опасни момци и заводници, може се само замислити колико су годишње трошили на такве забаве.

Напитак младих књижевника

Иван Петрович Липранди

Public Domain

Скупо жестоко пиће се из хусарских пукова проширило и на књижевничке и студентске кругове. Александар Пушкин је био велики љубитељ „жонке“. Пишчев друг Иван Липранди забележио је у мемоарима следећи случај: у друштву пријатеља су Пушкин и пуковници Орлов и Алексејев отишли у собу за билијар да тамо попију мало „жонке“. Попили су три посуде, што је, како се и могло очекивати, деловало на писца. „Пушкин се орасположи и поче да прилази билијарском столу и омета игру. Орлов му рече да је као школарац, а Алексејев додаде да школарце треба научити памети... Пушкин се отргну од мене и помеша им кугле, а не остаде им дужан ни на речима. Завршило се тако што их је обојицу изазвао на двобој а мене позвао као секунданта“. Захваљујући Липрандијевом посредовању случај је заташкан: Орлов и Алексејев су се извинили Пушкину, па је двобој отказан.

Михаил Љермонтов је научио да прави ово пиће још као питомац војне школе, и са љубављу је писао о „жонки“, а Николај Гогољ је лично припремао „жонку“ за своје госте. „Жонка“ је остала популарна током целог 19. века. У књизи „Прошлост и мисли“, објављеној 1870. године, Александар Херцен се сећао како је на рођендану свога пријатеља попио „коју више“: „Сутрадан се пробудих са главобољом и мучнином. И схватих да је то од ’жонке’, од оног бућкуриша! Чврсто одлучих да убудуће ’жонку’ више никада не пијем. То је отров“.

Група официра Хусарског пука, 1900-их.

Public Domain

Пред крај 19. века популарност „жонке“ је почела да јењава: мода је прошла, а и састав официрских пукова се много променио – већ је ретко ко могао да приушти тако скупо задовољство. У 20. веку „жонка“ је коришћена само у церемонији примања новајлија у хусарске редове, а после Првог светског рата ово пиће је потпуно заборављено.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!