Двобоји руских племића: Како су гинули за част у Руској Империји

Global Look Press
Разлога због којих су представници руске аристократије били спремни да изазову на двобој је било превише. Сазнајте како су у царској Русији гинули за част.

Петар Први, који је владао у раном 18. веку када је у Русију из Европе доспела мода двобоја, није био посебно срећан због тога. „Обесити их [учеснике двобоја], живе или мртве“, наредио је император 1715. године. Истина, те строге речи нису помогле. У ствари, не постоје писани докази да је бар један учесник двобоја осуђен на смртну казну у време Петра. Додуше, двобоји и нису били толико популарни у његово време. Популарност је дошла на крају 18. и почетком 19. века. Како се то догодило и зашто?

Замена рата

У раном 19. веку Русија је ратовала против Наполеона и коначно победила француског императора 1812. године. Племићи који су учествовали у рату као официри су већ били навикли да показују и доказују своју храброст, па им је то недостајало у време мира.

Истовремено, како пише Александар Востриков аутор „Историје руских двобоја“, племићи су на тај начин могли да још једном истакну да су представници одабраног друштва. Трговац или, не дај Боже, сељак није имао права да изазове на двобој племића. Бранити своју част у двобоју је била привилегија.

Али и дуг. Племић који не би изазвао на двобој човека који га је увредио, постајао је непожељан у високом друштву. У 19. веку то је било вероватно горе од смрти, бар за аристократе. И није било важно што су двобоји били забрањени – млади и не толико млади племићи су били увек спремни да реше све своје неспоразуме пиштољима или сабљама.

Разлози за двобој

Разлози су могли да буду различити. Наравно да су се у већини случајева мушкарци тукли због жена. Мужеви су често изазивали на двобој љубавнике својих жена или мушкарце о којима се причало да се удварају њиховим женама (на сличан је начин дошло до последњег двобоја Александра Пушкина), или би два мушкарца заљубљена у исту жену одлучила да преко двобоја сазнају чије су шансе веће. Али то су ипак само неки од многих разлога.

Иначе, поменути Пушкинов двобој није био и једини у његовом животу. Песник је веома лако изазивао људе на двобој због мањка поштовања према њему. Последњи двобој са Дантесом је био бар 21. у његовој „каријери“, иако се већина њих (15) завршила без пуцања и, наравно, без жртава. Углавном су Пушкинови пријатељи помагали да се конфликт реши на миран начин, па су Пушкин или чешће његови супарницу тражили да им се опрости. У сваком случају, највећи руски песник је увек био спреман да се бије.

Разлози његових двобоја су били и пијани конфликти, и непоштено картање и неумесне шале, па и расправе око књижевности. Како је написао Александар Востриков, ако је улица исувише тесна да би се кочије мимоишле, решење је једно – двобој! Ако неко неког случајно гурне – двобој! Неко вас је попреко погледао  - двобој! Многи руски племићи су живели као праве темпиране бомбе.

Бонтон у процесу одузимања туђег живота 

Правила двобоја су била свима добро позната. Прво увреда, вербална или физичка, попут шамарања. Увређена страна, без права да изговори реч „двобој“ (јер било је забрањено), каже нешто попут „ово се овако не може завршити“, а затим се супарници разилазе. Према неким неписаним правилима, они ће се следећи пут видети тек када буду држали пиштоље у рукама.

Учесници двобоја су морали да имају своје секундате, преговараче који би се састали да покушају да реше конфликт на миран начин. И, ако то није успевало, договарали су време и место двобоја. Већином неке локације ван града и даље од сведока, у зору.  

Очи у очи

Сцена из филма „Двобој“ према причи Александра Куприна. Мосфиљм, 1957.

Услови одржавања двобоја су такође могли да буду различити. Обично су супарници бирали пиштоље, а не сабље, јер нису сви били вешти у мачевању, док су са пиштољима шансе биле скоро једнаке. Поред тога, двобоји сабљама су трајали до прве посекотине, док се пуцање чешће завршавало нечијом смрћу.

Док су у Европи противници стајали на растојању од бар 15 корака, Руси су могли да пуцају и са растојања од три корака! Држећи, рецимо, слободном руком свако по један крај истог шала. У таквој би ситуацији неко обавезно погинуо.

Обичније је ипак било пуцати „са баријера“ на даљини од десет корака (отуд и значење израза «к барьеру», као позив на двобој). Секундати би обележили на земљи те границе кретања, а противници су могли да стану нешто даље и полако прилазе баријерама. Свако је сам одлучивао када ће да опали. Пушкин је управо тако погинуо. Дантес је пуцао први, са растојања од преко 20 корака.

Како су руски двобоји отишли у историју

У двобоју је погинуо још једна чувени руски песник – Михаил Љермонтов. Руски цар Николај Први (1825 – 1856) није подносио двобоје. Говорио је да су двобоји варварство које не може да има ништа заједничко са аристократијом. У годинама његове владавине учесници двобоја су могли да буду осуђени на 6 до 10 година затвора. Управо је од тог закона популарност двобоја почела да јењава.

Међутим, у двобојима су почели да учествују и представници других сталежа. У Чеховљевој причи „Двобој“ описани су људи који су одлучили да „стану на баријеру“ јер то се од њих очекивало, али нису знали како се то ради. Двобоји у Русији су полако почели да ишчезавају почетком 20. века и скроз нестали после револуције 1917. године. Као, уосталом, и руско племство.

Сазнајте још: Последњи Пушкинов двобој, пет чињеница о песниковој смрти

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“