Опасна сакривена наука: Како су живели совјетски нуклеарни физичари у затвореним градовима

Совјетски нуклеарни физичари су могли да се баве својом опасном професијом и у њој показују највећу могућу креативност захваљујући карактерним цртама које су се обликовале на фронтовима Великог отаџбинског рата. На фотографији: Андреј Сахаров. Извор: РИА „Новости“.

Совјетски нуклеарни физичари су могли да се баве својом опасном професијом и у њој показују највећу могућу креативност захваљујући карактерним цртама које су се обликовале на фронтовима Великог отаџбинског рата. На фотографији: Андреј Сахаров. Извор: РИА „Новости“.

Совјетски нуклеарни физичари, становници затворених градова који су претворили СССР у суперсилу, били су посебна супкултура у којој су се на задивљујући начин сплеле херојство стечено у рату, генијални ум, посебна филозофија слободе и невероватни успеси у формирању новог модела лицејског образовања. То што данас више нема такве супкултуре јесте један од разлога да се жали за распадом СССР-а. Шта је узрок њиховог интелектуалног успеха и да ли је совјетски модел и данас примењив?

Супкултура

О совјетским научницима се не може рећи да су били популарни и друштвено утицајни. Затворени институти у којима су радили и њихова природнонаучна интересовања нису их чинили предиспонираним и погодним за јавну делатност. Људи, који су се у СССР-у бавили врхунском науком, који су створили научне школе и посебну супкултуру, били су онај стваралачки слој совјетског друштва чији резултати нас наводе да жалимо због распада Совјетског Савеза.

Једна од највећих тајни послератне науке, која је човечанству омогућила лет у космос, то су људи, посебна генерација 1920-их и 1930-их, која је у себи успела да помири супротности и начини квалитативни скок.

„Сви пионири науке су за собом имали искуство рата. Неки од њих су рат доживели као деца, а неки су у Великом отаџбинском рату учествовали од првог до последњег дана“, објашњава Андреј Зорин, руководилац Центра историјско-културних истраживања Руске академије за народну привреду и државну администрацију (РАНХиГС) и професор Универзитета у Оксфорду. „Оно осећање слободе које човек доживљава док се суочава са великом опасношћу и које људи са фронта често описују, пратило их је целог живота. Многи су говорили да су почели да се баве науком зато што је после 1945. истински изазов представљало управо ово подручје. Била су то неистражена поља, у која је држава уложила све расположиве ресурсе. При томе не треба заборавити да је рад нуклеарних физичара носио истински ризик. Они су се налазили у сталној, физичкој опасности.“

У основи погледа на свет совјетске научнотехничке елите послератне епохе, коју је држава „мобилисала“ за рад у науци, која је живела полутајно и омогућила да СССР постане нуклеарна сила, лежала је вредност слободе, мада не у њеном либералном схватању.

Нобеловци

Чувени добитник Нобелове награде Андреј Сахаров је као млад научник доспео у истраживачки тим познатог теоријског физичара Игора Тама, кога је још при првом сусрету импресионирао својом идејом да уран у реакторима не треба да се распоређује равномерно, него у блоковима. То је био значајан напредак за нуклеарне физичаре тог времена, а Андреј Сахаров је укључен у научноистраживачку групу за развијање термонуклеарног наоружања. Следећих двадесет година Андреј Сахаров је провео у непрекидном раду у условима највеће тајности најпре у Москви, а затим у специјалном научноистраживачком центру. По својим друштвенополитичким ставовима постао је познат знатно касније.

Број научнотехничких радника у СССР-у, ако се урачунају и они који су били ангажовани у образовању и производњи, 1970-их је износио 10 милиона људи. У врхунској науци, према најоптимистичнијим проценама, радило је највише милион људи. На 242 милиона становника то и није тако много. Осим тога, контакт научника са јавношћу био је отежан тиме што су живели у затвореним градовима, а њихови пројекти су држани у најстрожој тајности.

„Када је 1955. директор тајне Лабораторије ‘В’ Блохинцев на Женевској конференцији представио макету прве нуклеарне електране на свету [у Обњинску - прим.ур.], страни стручњаци нису били посебно импресионирани овим пројектом, јер су нешто слично већ видели у САД“, објашњава Галина Орлова, истраживач по позиву РАНХиГС, коруководилац Обњинског пројекта, доцент катедре за психологију личности Јужног федералног универзитета. „Сензацију је изазвала способност Совјетског Савеза да у рекордно кратком року реализује масовно школовање научних кадрова највише класе. Један од чланова америчке делегације је у свом извештају навео да ‘код нас у овом тренутку ништа слично не постоји’. Образовање, које је један од наших саговорника назвао ‘образовањем лицејског типа’, имајући у виду близак људски контакт међу студентима и професорима, који у слушаоницу долазе директно из лабораторије или са терена, било је образовање будућности. Нису постојали фиксирани уџбеници. Тако је креирана суштински непоновљива атмосфера.“

Научнике су сменили каријеристи

Временом је основана званична научна школа, али је истраживачки ентузијазам спласнуо. Научноистраживачке институте су почели да похађају они који нису били заиста заинтересовани за науку. Особине тих људи су ускотехнички поглед на свет, формализам и каријеризам.

„Када се данас поставља питање куда је нестала та атмосфера, та генерација људи, треба одговорити да у извесном смислу она није ни нестала“, каже Галина Орлова. „Многи од наших саговорника који су рођени 1920-их и 1930-их и даље раде у својим институтима. Међутим, испоставило се да радна дуговечност има још једну особину – временом се комуникација међу генерацијама смањује. Врхунском науком су се до 1970-их у великом мери бавила управо прва поколења која су била укључена у истраживања.

Потомци „великих научника“ бирају различите животне путеве. Иако, по правилу, старија генерација, која је усредсређена на постизање циљева, активно утиче на избор омладине, крајњи резултат се не може предвидети. Неки од њих остају у институтима, где су им радили очеви и деде, други одлазе у иностранство. А унук једног од сарадника Физичкоенергетског института, иако је по дедином савету уписао Московски институт за физику, тамо није дуго остао. Напустио је институт, постао кувар и веома је срећан.

Прочитајте још: Нуклеарни центар у Сарову: од Цар бомбе до суперласера и суперкомпјутера

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“