Бајконур и Восточни – космодроми прошлости и будућности

Фотографија: Fotosoyuz / Vostockphoto

Фотографија: Fotosoyuz / Vostockphoto

Дописница Russia Beyond посетила је Бајконур, највећи космодром на свету и нови космодром Восточни који се тек гради. Са тих необичних места необично изгледа и прошлост и будућност Русије.

Бајконур је први и још увек највећи космодром на свету. Управо са овог места су у космос одлетели пси Белка и Стрелка, одавде је полетео и Јуриј Гагарин, први човек који је боравио у космосу. После распада СССР-а Бајконур се нашао изван Русије, на територији Казахстана, али Русија и даље користи комплекс, само што сада плаћа закупнину. Председници двеју земаља су 2004. потписали Споразум о продужетку закупа до 2050. године.

После распада СССР-а Бајконур се нашао изван Русије, на територији Казахстана, али Русија и даље користи комплекс, само што сада плаћа закупнину.

Међутим, Русија је 2007. године одлучила да изгради сопствени космодром. Нова платформа за реализацију амбициозних планова треба да буде космодром Восточни у Амурској области, на руском Далеком истоку. Сви чекају да се заврши његова изградња. Чека Федерална космичка агенција (Роскосмос), чекају и они који су половину свог живота посветили Бајкнуру, где су некада давно отпочели нови живот. Они, додуше, чекају нови космодром са извесном зебњом, јер не знају какве ће то промене донети у њиховом личном животу.

Пустиња усред оазе

Фотографија: РИА „Новости“

Пре одласка на Бајконур посетила сам Восточни. Увече полећемо из Москве за Благовешченск. У авиону не могу да заспим, све време гледам кроз прозор облаке који стално мењају облике, посматрам „риђе” сунце... Летимо око седам часова.

Затим седамо у аутомобиле и још четири часа се возимо по неравном путу до Угљегорска. Пут нам стално претрчавају или црне веверице, или сиви зечеви. Заустављамо се на стрмој обали реке која се зове Зеја. Застаје ми дах од предивног погледа.

Сутрадан одмах одлазимо на градилиште космодрома Восточни. Двадесет минута се возимо кроз вртлоге пешчане прашине која се подиже на путу. Најзад стижемо до градилишта, импозантног као и овдашња природа. Градитељи су већ навикли на инспекције, нимало не обраћају пажњу на нас. „Шта сте дошли да видите?”, чуди се седи добродушни радник који нас дочекује на улазу у објекат. „Овде нема ништа, само ограда, песак и покоји пас...” Али у песку се већ назире лансирна конструкција, а у насељу расту први спратови будућег града који ће носити име чувеног Циолковског...

Овде се гради нова космичка историја. Космодром Восточни ће обезбедити Русији независан приступ косомосу. Он временом треба да постане главни центар космичких научних пројеката, да створи нове могућности за развој руског Далеког истока и да удахне нови живот развоју руске космичке индустрије. Међутим, све се више одлаже време пуштања космодрома у рад, а сам процес је праћен аферама везаним за незаконито трошење и проневеру средстава за његову изградњу.

Оаза усред пустиње

Фотографија: ТАСС

Од узбуђујућег лета на Бајконур морала сам да напишем много писама и молби и да их шаљем на све инстанце, и да добијам дозволу готово за сваки корак који ћу направити, тако да је у великој мери спласнула моја радост поводом предстојеће посете овом необичном месту. За сваки објекат сам морала да извадим пропусницу, а мобилни телефон ми се често прегревао од непрекидних позива.

Летимо већ нешто дуже од три сата. Последњи сат летимо кроз потпуно монотони амбијент. Слећемо у степу, на аеродром „Крајњи”. Дочекује нас Татјана из службе безбедности космодрома. Пролазимо неколико контролних пунктова. „Татјана, разумем да је током шездесетих све морало да се проверава... Али сада вероватно нема случајева шпијунаже?”, не издржах и упитах је после једне од многих провера докумената. „Грешите. Овде код нас свега има...” Видећи како се ја запањих, Татјана ућута и даде ми до знања да више неће разговарати са мном на ту тему.

И најзад, последња провера и улазак у град. На капији стоји камила... Чим прођосмо контролу, угледах како са леве и десне стране промиче зелено дрвеће, као да смо ушли у други климатски појас. Град је једном ногом остао у Совјетском Савезу. То се види по свему – и по централној пијаци, и по натписима, и по одсуству кафића који раде даноноћно... Половина грађана носи исте комбинезоне. Сви они раде на космодрому.

Они су били први

Фотографија: Photoshot / Vostockphoto

На Бајконуру сви причају некакве догодовштине: о првим руским ракетама, о легендарним конструкторима, о легендарним космонаутима... Овде још има оних који су радили са генијалним совјетским конструктором Сергејем Корољовом. Они су учествовали у лансирању првих ракета.

Од свих ракета које су у целом свету лансиране у космос више од половине је лансирано са космодрома Бајконур. Одавде је стартовао и први вештачки Земљин сателит. Одавде су у космос упућени пилотирани бродови серија „Восток”, „Восход” и „Сојуз”, орбиталне станице „Саљут” и „Мир”, систем за вишекратно коришћење „Енергија – Буран”, међупланетарни космички апарати, научни и војни сателити... Бајконур је још увек водећи космодром по броју лансирања током године.

Сва три дана на Бајконуру ме прати Татјана. „Имам 43 године, и не знам шта ћу даље. Све ми је овде. Сав живот ми је овде. Ја знам да нас нико неће преместити тамо (на Восточни – прим. А.П.). Не знам шта ће бити са нама. Додуше, кажу да ће се Бајконур користити све до 2050. године...”, прича Татјана и гледа ме са извесном надом у очима. Она је спремна да се пресели у Амурску област и да опет све почне испочетка.

Небо над Бајконуром је необично црно. Необични су и људи који овде раде. Ти људи су својим рукама палили звезде руске космичке историје.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“