Кад би Шигирски идол проговорио...

Крајем августа 2015. године Велики шигирски идол је проглашен за најстарију данас познату дрвену скулптуру на свету. Водећи стручњаци из дендрохронологије и археологије утврдили су да је ова статуа стара 11 хиљада година. Идол потиче с почетка холоценске епохе, што значи да је настао на преласку између последњег леденог доба и савремене епохе.

Научни кругови ће по свој прилици морати да преиспитају важеће ставове о томе да су све напредно, почев од вештина земљорадње, па све до филозофског погледа на свет, у Европу донели древни земљораднички народи са Блиског истока.  

Ниво развоја ловачких, риболовачких и сакупљачких друштава у шумама Урала и Сибира пре 11 хиљада година био је веома висок, уверен је водећи сарадник Института за археологију Михаил Жилин. „Они су живели у изузетној хармонији са природом, знали су о њој много више него што савремени човек може да замисли”, изјавио је Жилин за „Руску реч”.

Тајне идола: седми цртеж

Професор Томас Тербергер, руководилац одељења за научна истраживања службе за заштиту културног наслеђа Доње Саксоније (из Хановера) 2014. године је предложио да се спроведе назависна анализа Шигирског идола. Он је желео да утврди старост скулптуре користећи најсавременију опрему и методе. Испоставило се да је идол стар чак 11 хиљада година, дакле више него што се претпостављало.

Стручњаци за дендрохронологију из Немачког археолошког института у Берлину утврдили су да је идол израђен од свеже посеченог стабла сибирског ариша. Оно је било старо најмање 157 година када је посечено и када су „скулптори” почели да га обликују, истичу стручњаци.

Томас Тербергер сматра да Шигирски идол спада међу највећа ремек-дела културног наслеђа каменог доба Евроазије. „На основу резултата наших истраживања можемо тврдити да се култура Евроазије није развијала само из центара на Блиском истоку, него и из других, ништа мање напредних центара, као што су они на Уралу”, истакао је Тербергер.

Поред тога, научници су недавно на полеђини идола пронашли седми тајанствени цртеж уз шест цртежа који су раније откривени. Нови цртеж је откривен тек под микроскопом. На идолу су уцртани и знаци који формирају серију фигура. На њему се налази укупно осам ликова. Њихов смисао остаје тајна, као и многа друга питања која се постављају у вези са идолом: каква је његова намена, помоћу каквих инструмената је израђен и сл.

Како је идол пронађен и истражен

Најстарији пагански и хришћански споменици Русије

„Руска реч“ представља својим читаоцима шест преисторијских и паганских споменика првобитних народа који су некада насељавали Русију и још шест најстаријих хришћанских грађевина, чији су творци преци данашњих Руса.

Велики шигирски идол је пронађен још 1890. године у тресетишту на пола пута између Јекатеринбурга и Нижњег Тагила. На овом месту су се тада налазила златоносна поља. Током ископавања бројни древни споменици из шигирског тресета су уништени. Неки су, ипак, сачувани, на пример, врхови стрела из каменог доба направљени од костију.

Идол је извучен из мочваре у деловима. Када су они склопљени у целину, испоставило се да је скулптура висине 5,3 метра покривена неразумљивим цртежима. Касније је доњи део овог археолошког чуда (висок 193 цм) изгубљен. Власник налазишта, гроф Алексеј Стенбок-Фермор, предао је артефакте музеју Уралског друштва љубитеља природних наука, чији је наследник данашњи Свердловски обласни завичајни музеј.

Руски научници су истраживање скулптуре започели тек стотинак година касније (1997).  Специјализоване лабораторије у Санкт Петербургу и Москви су помоћу радиокарбонске анализе утврдиле да је старост овог налаза најмање 9 500 година. 

Већ ова цифра је изазвала пометњу: скептици су изнели верзију да је неко просто узео ариш који је у мочвари лежао 3-5 хиљада година и од њега направио идола. Међутим, научници су већ тада знали да ће идол једног дана открити своје тајне.

 „Били смо уверени да је идол направљен од свеже посеченог дрвета, јер знамо како се брзо деформише и суши дрво када се извуче из тресета. Практично је немогуће од њега направити скулптуру”, објашњава Светлана Савченко, научни сарадник одељења за древну историју народа Урала Свердловског обласног завичајног музеја. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.