Совјетска авијација после 1941: Стићи и престићи Луфтвафе

Испоставило се да није лако стићи Луфтвафе по квалитету авијацијске технике. После катастрофалних пораза у почетној фази рата совјетски конструктори су 1942. године модернизовали авионе које је тада користило ратно ваздухопловство Црвене армије. Учињен је покушај да се побољшају мотори, јер су они представљали главни технички проблем совјетске авијације. У почетку се чинило да је тај задатак успешно извршен, с обзиром да су совјетски модели „Јак” почели да развијају исту брзину као и немачки ловци. Међутим, већ у првим борбама на небу изнад Стаљинграда показало се да је још рано за ликовање. Немци су избацили нове ловце, који су поново измицали совјетским пилотима. Захваљујући најновијим месершмитовима у великој мери се поновила ситуација из 1941.

Стаљинград, 1. јун 1942. Борци батаљона металуршког комбината „Црвени октобар“. Фотографија: Емануел Јевзеркин/TAСС

Техничко заостајање могло се компензовати бројном надмоћи. Према оцени совјетских стручњака, на један немачки авион била су потребна два совјетска. Тада је нагло интензивирана произодња ловаца, чак и науштрб јуришних авиона и бомбардера.

Истовремено је настављен рад на усавршавању постојећих модела. Међутим, проблем је у потпуности решен тек у трећој години рата, када су у експлоатацију уведени нови авиони. Ловци Јак-3 и Ла-7 не само да нису заостајали за немачким машинама, него су по одређеним параметрима били и бољи од њих. Ипак, није све ишло глатко. И даље је било конструкторских недостатака, због чега су се нови авиони често кварили. Крајем рата су преко 15% совјетског авио-парка чиниле неисправне летелице. И поред свега, на крају је методом упорних покушаја ратно ваздухопловство Црвене армије надокнадило заостајање и успело да стигне немачки Луфтвафе.

Квалитет – услов победе

Победа у ваздуху се по правилу не може однети само захваљујући бројној надмоћи. На небу је тешко „угушити” непријатеља бројношћу. Захваљујући великој разлици у квалитету авијације модернији ловац може боље да маневрише и измакне „потери”, тако да у једној борби може лако да уништи неколико непријатељских авиона. Управо због тога је совјетска авијација и поред велике бројне надмоћи у скоро свим великим биткама Другог светског рата често трпела поразе. Совјетска команда је брзо сагледала целу ситуацију и дефинисала путеве изласка из тог ћорсокака. Реорганизовано је командовање авијацијом, авиони су распоређени у засебне ваздушне армије које су стављене на располагање копненим армијама и фронтовима уз одговарајуће потчињавање њиховим командама.

Пробни пилот авиона Јак-1 и Јак-3, рекордер Совјетског Савеза Јекатерина Медникова. Централни аероклуб. Фотографија Олга Ландер/РИА Новости

Тада је авијација почела да дејствује усклађеније са копненим јединицама и да решава заједничке задатке. Истовремено је развијана радио-веза између ескадрила и авиона. Раније су пилоти морали на земљи да се договоре о заједничким дејствима која ће предузети у ваздуху. Међутим, у ваздуху је готово увек ситуација била непредвидива и морало се импровизовати, што је пилотима кварило читаву тактику. Са друге стране, немачки пилоти су се брзо оријентисали у ваздуху, јер су одржавали међусобну везу помоћу радио-станица. По истом принципу су 1942-1943. почели да дејстувују и совјетски пилоти, што је одмах дало резултат. У току лета и јесени 1942. године Луфтвафе је изгубио преко 7.000 авиона, тј. више од 70% укупних губитака немачке авијације у поменутом периоду.

Освајање неба

Совјетска авијација је током 1942. и 1943. на небу изнад Поволжја и Курска ратовала са променљивим успехом. У току је био тежак процес усавршавања технике борбе у ваздуху, система везе и координације унутар ескадрила. Конструктори су много помогли пилотима када су 1943. године почели да снабдевају авионе новим радио-станицама које су функционисале и као радари. Авионска индустрија је радила пуним капацитетом. Број произведених авиона био је троструко већи од броја авиона уништених у борбама. Тако је 1944. године совјетска ловачка авијација почела упадљиво да доминира у ваздуху. Немци су били принуђени да предузму очајнички корак – знатно су смањили број бомбардера и уместо њих су повећали производњу ловаца.

Велику помоћ совјетској авијацији су пружили и западни савезници. Број америчких и енглеских ловаца који је испоручен СССР-у по Закону о зајму и најму износио је 13% од укупног броја таквих авиона произведених у Совјетском Савезу. Међу њима су и познате „еракобре” и „кингкобре”. Управо на „еракобри” је летео чувени совјетски ас Александар Покришкин, који је оборио 65 немачких авиона. Напоран рад и савезничка помоћ уродили су плодом. Крајем 1944. године авијација Црвене армије је успоставила потпуну доминацију у ваздуху. Тако је створен темељ за стварање ратног ваздухопловства које је данас једно од најубојитијих на свету.

Херој Совјетског Савеза (одликован три пута) Александар Иванович Покришкин. Фотографија: Марк Редкин/РИА Новости

Росијскаја газета. Сва права задржана.