Експеримент руских научника: Пси дишу под водом

Руски научници су почели да тестирају технологију „течног подводног дисања” на псима, саопштио је Виталиј Давидов, заменик генералног директора Фонда за перспективна истраживања из кога се финансира овај пројекат.

„Течно подводно дисање” је назив за технологију која подразумева пуњење плућа специјалном течношћу засићеном раствореним кисеоником који продире у крв. Очекује се да ће ова технологија бити искоришћена приликом спасавања подморничких посада и њиховог извлачења са великих дубина. Поменута течност у плућима снабдева организам кисеоником, тако да ће помоћу ње подморничари моћи брзо да испливају на површину, и да при томе избегну декомпресијску болест („професионално” обољење ронилаца изазвано наглим падом притиска услед сувише брзог израњања из дубине). Поред тога, ову технологију ће моћи да користе и пилоти и космонаути.

„Научници су на наше очи потопили риђег јазавичара у велику стаклену посуду са водом. Прва мисао је била да не треба мучити животиње и да ће се пас сваког тренутка удавити. Међутим, он је провео под водом 15 минута”, прича новинар „Росијске газете” Игор Черњак, који је присуствовао тестирању. „Испоставља се да су псу плућа била испуњена течношћу засићеном кисеоником, што му је омогућило да дише под водом. Када су га извадили био је помало тром (кажу да је то због хладне воде), али после неколико минута се потпуно повратио”.

Ову технологију развија руски Научноистраживачки институт за медицину рада. Она је најпре испробана на мишевима и другим ситним животињама, а сада и на псима.

За поменуте експерименте су направљене специјалне хидрокоморе под високим притиском. Како је рекао Давидов, у овој фази пси могу пола сата да проведу под водом на дубини од 500 метара. Све тестиране животиње су здраве и добро подносе експеримент.

Пројекат технологије „течног” подводног дисања, по речима Виталија Давидова, предложен је још пре неколико деценија, али тада није био практично примењен. Данас научници још увек траже одговор на многа питања. Пре свега, треба изабрати рецептуру течности, затим одредити како да се течност уноси у организам и избацује из њега, а такође обезбедити избацивање угљен-диоксида. Највећи проблем је психолошка баријера, јер да би човек дисао под водом он мора фактички добровољно да се „загрцне” течношћу.

По материјалима агенције ТАСС и листа „Росијска газета”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.