Из дубина у небеса: Како је СССР уочи Другог светског рата покушао да направи летећу подморницу

Тридесетих година прошлог века студент Високе школе бродоградње „Дзержински“ у Санкт Петербургу Борис Ушаков дошао је на идеју достојну самог Жила Верна. Он је на превелико изненађење професора представио скице за крилату подморницу или хидроплан који би зарањао под воду.

Пројекат Ушакова је привукао пажњу совјетске војске, која је дала зелено светло за реализацију. Како пише британски часопис News Scientist, научник је над подморницом-амфибијом радио од 1934. до 1938. године.

Пројекат је тек 1937. одобрио професор Војне комисије за научна истраживања (НИВК), шеф катедре за тактику борбених средстава Леонид Гончаров: „Пожељно је да се развој пројекта настави да би се видело да ли је заиста изводљив“, написао је професор.

Авио-подморница је постепено добијала коначан изглед и „садржај“.

Како би совјетска летећа подморница изгледала?

Апарат је више личио на авион него на подморницу. Оклопна машина тешка 15 тона са трочланом посадом би теоретски у ваздуху развијала брзину до 200 км на сат, са даљином лета до 800 км. Под водом би се кретала брзином од 3-4 чвора, зарањала би на дубину од 45 метара, и могла да под водом пређе растојање од 5-6 километара.

Werneuchen/Wikipedia

Крила и реп би били израђени од челика, док су пловци требали да буду од дуралуминијума. Ушаков је замишљао да се ти пловци кроз посебне вентиле пуне водом када авио-подморница зарања под воду. Летећа подморница би била прекривена посебној бојом и лаком да би се избегла корозија у морској води.

Што се тиче оружја, предлагало се да се испод трупа поставе торпеда.

Како би нападала?

Подморница би нашла непријатеља, приближила му се, израњала, то јест полетала и из ваздуха насртала на своју жртву, ракетирала је, односно торпедирала. Затим би поново зарањала и тражила нову жртву.

Било је предвиђено и коришћење подморнице за превладавање минских поља око непријатељских база. Подморница-амфибија би могла да прелети та минска поља, уништи базу, а затим да поново прескочи мине и мирно плови кући.

Аутори пројекта су сматрали да су за осигуравање морске површине пречника до 15 километара потребне три такве летеће подморнице.  

Шта се догодило са пројектом?

10. јануара 1938. пројекат је поновно разгледала друга комисија НИВК-а. Сви су схватали да је он далеко од остварења и да ће на реализацију бити бачена огромна средства, а резултата можда и неће бити. Комисија је изнела низ озбиљних примедби, изразила сумњу да је Ушаковљев авион заиста у стању да се из морских дубина вине у небо и успут потопи неки брод.

Упркос читавом војном потенцијалу, пројекат је замрзнут и привремено класификован као тајна.

Неки извори, попут часописа Life in Russia, наводе да је 1943. године шеф НКВД-а Лаврентиј Берија наредио да се настави рад на овом пројекту, и наводно су 1947. године изведена тестирања подморнице. Међутим, те информације нису потврђене. Једино што сигурно знамо је да се пловила ни једне ратне морнарице на свету нису сусреле са ескадрилом совјетских летећих подморница.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!