Неколико минута од уласка у зону дејства непријатељске ПВО, индикатори региструју радарско озрачење, који почињу да светле у кокпиту авиона. Ударна ескадрила открива позиције непријатељских радара и захвата циљеве. Ко први лансира ракету, тај ће и победити.
У савременом ратном сукобу, који је карактеристичан за XXI век, доминација у ваздушном простору се намеће као елемент који је од прворазредног значаја! Међутим, и најјача ратна ваздухопловства у квалитативном али и квантитативном смислу, могу се наћи у великом проблему када нападне на непријатеља који има веома развијен систем противваздухопловне одбране. Ипак, и у тако конципираним одбрамбеним системима који се на први поглед чине непробојним, увек се нађе најслабија тачка која се може пробити. У наредном тексту ћемо представити основна тактичка начела које користе пилоти савремене ловачко-бомбардерске и јуришне авијације, у циљу пробоја непријатељске ваздушне баријере која се састоји од јединица противваздухопловне одбране. Саговорник интернет портала РИА Новости био је врхунски пилот, генерал-мајор Владимир Попов.
У директном судару са јединицама противваздухопловне одбране, авијација се налази у подређеном положају. Да би уништили копнени систем ПВО, бомбардер или јуришник га прво морати открити, утврдити његове координате и приближити му се на даљину домета својих ракета класе ваздух-земља. Са друге стране, копнене радарске станице без неког већег напора могу да открију противничке авионе, пошто се за разлику од њих, ови налазе у једноличном ваздушном простору.
„За пробој непријатељске противваздухопловне одбране не постоји универзална тактика која је ефикасна у сваком моменту. Једноставно, све зависи од ситуације до ситуације“- категоричан је генерал-мајор Владимир Попов, пилотски ас који је управљао тактичким бомбардером Су-24. Према његовим речима неопходно је да се узму у обзир практично сви инпути као што су количина и квалитет непријатељске ПВО, као и опште и специфичне карактеристике бојишта на којем се изводи ваздухопловна операција.
Узмимо у обзир задатак који захтева ваздушни напад на део непријатељског фронта, који је ојачан савременим средствима ПВО. Радари са различитим даљинама детекције, неједнако виде своје циљеве. Радари великог домета имају способност да открију циљеве на највећим даљинама. Међутим, да би открили циљеве величине тактичког бомбардера које понекад могу да достигну даљину од више стотина километара, авиони морају да лете јако високо. Уколико авионе лете на нижој висини, или још боље екстремно ниско, ови радари не могу да открију ваздушне објекте са таквим параметрима путање лета. Ово је један од фундаменталних принципа тактике пробоја непријатељске противваздухопловне одбране, коју користи ударна авијација. Приближавање позицијама ПВО у ниском профилу лета.
„Што ниже летимо, то ће нас теже непријатељ приметити“- истиче генерал. „У идеалним условима висина лета треба да се налази у распону од 50-300 метара. И топографија терена је наш велики савезник. Природне и вештачке препеке нас штите од радарског озрачења, кваре његову детекцију и узрокују сметње. Нераван терен, зграде, шуме, брда, кланци, ниска облачност... ово све опструише дејство радара. Да би још више збунили непријатеља, ови авиони треба да поседују и примењују против-електронска средства (ПеБ), која додатно компликују откривање и локацију ваздушних објеката. Поред примене ниске путање лета и употребе средстава за ПеБ, веома важна ставка је и крстарећа брзина, која не би смела да буде нижа од 1,000 км/ч. Од изузетне важности је и облик путање лета која мора да буде кривудав, а не у правој линији. Практично да личи на вијугање змије.
Зашто је ово важно?
Па када непријатељски радар и поред свих примењених мера успе некако да ухвати радарски одраз авиона, он га истог момента пребацује у аутоматски режим праћења, и врши потребна израчунавања за гађање. Међутим, када авион интензивно маневрише, овај сигнал се стално губи, тј. авион наизменично „улази и излази“ из зоне коју покрива овај радар, што драматично усложњава реакцију ПВО. Ово је од изузетне важности за коначни успех ударне авио-групе“-истиче генерал.
Авион је најрањиви када уђе у непосредну зону напада. На малој удаљености од циља, веома је тешко изводити тактику активних маневара, јер је неопходно циљ открити, захватити га и прецизно на њега навести убојна средства класе ваздух-земља. Међутим, према речима генерал-мајора Попова, објекат напада у конкретној операцији је унапред познат, захваљујући претходном интензивном извиђању рејона операције и перманентног сателитског надзора.
„Сви сигнали који су у том моменту уперени против нас, нама су видљиви“-истиче генерал. Електронски индикатори на авионима региструју зрачење непријатељских радара, и директно их приказују на дисплеју који се налази у кокпиту авиона. Ми тачно видимо где се они налазе, колико су од нас удаљени, и у каквом су режиму рада. Ови индикатори имају функцију да упозоре пилота да је авион озрачен. У том моменту, пилот у глави мора има само једну мисао, а то је да примени све мере и поступке да са својим авионом избегне противничку ракету и радарску видљивост.Неутралисање откривеног непријатељског положаја је у том случају од другоразредног значаја. Ова тачка долази на ред, тек када се избегну све опасности које су везане по сам авион и његовог пилота. Што се тиче артиљеријских система ПВО, који су опремљени брзометним топовима, они се такође могу наћи у редовима непријатеља. Међутим, пилоти млазних борбених авиона не треба превише да се осврћу на њихово дејство, које је углавном ефикасно против хеликоптера и дозвучних крстарећих ракета, али не и против авијације.
Приоритетан циљ ударне авио-групе су непријатељски радари. Без њих, сва релевантна средства непријатељске ПВО, а то се пре свега односи на ракете средњег и великог домета, постају практично неупотребљиви. „Слепи“, и без икакве борбене вредности. Радарске станице имају функцију да наводе ракете, на сваки објекат на небу који рефлектује радарске таласе. И зато представљају циљ од прворазредног значаја, чије уништење је основна претпоставка за успех целокупне операције. Други веома важан циљ су лансирне јединице које су опремљене ПА ракетама. Задатак је да се максимално неутралише и унесе дезорганизација у борбени поредак ПВО на уско-захваћеном делу фронта, и образује „бреша“ (отвор) у систему ПВО, кроз који ће да се уведе главнина ваздухопловних нападних снага са циљем шире експлоатације оствареног успеха.
"Када први ешелон ударне авијације пробије одбрану ПВО, за њим наступају ескадриле јуришника који врше темељније проширивање отворене „бреше“- објашњава Владимир Попов. Потом се ангажована ловачко-бомбардерска авијација устремљује на циљеве по оперативној дубини непријатеља, где не дозвољава да се отворена „бреша“ затвори формирањем резервних позиција у систему одбране ПВО. Нападају се главни и помоћни правци које непријатељ користи ради прегрупације својих снага, изазваних поремећајем система одбране, као и све позиције где је присутна већа концентрација непријатељских јединица. У овом моменту, у борбу се могу увести и јуришни хеликоптери, који су веома ефикасни против непријатељских тачкастих циљева и ватрених позиција које се нису нашле на удару главнине ваздухопловних ударних снага, које су се у међувремену рашириле по целокупној дубини непријатељског распореда.
Ова дејства се морају изводити дрско, одлучно и веома организовано. Циљ је да се у границама расположивих могућности, максимално сломи непријатељска ПВО, где се у следећој фази могу увести и ваздушно-десантне снаге, ради формирања десантне основице која подразумева спуштање на тло, и отпочињање нове фазе ваздушно-копнене битке највећег могућег интензитета, ради уништења непријатеља и заузимања територије.
Укратко, ради се о веома захтевној и сложеној, мултивидовској ваздушно-копненој операцији, која мора од свог почетка па до краја, бити изузетно добро организована и вођена.
У оквиру Ваздушно-космичких снага руске армије, овакви сценарији се налазе у редовном наставном програму оспособљавања будућих борбених пилота. Посаде имају обавезу да прођу веома захтевну обуку, у зависности од формацијског места и врсте ваздухоплова на којем лете, а који се користе у оваквом типу ваздушне операције: тактички бомбардери, ловци, ловци-бомбардери, тактички јуришници, у каснијој фази јуришни хеликоптери, посаде на војно-транспортним авионима итд. Циклус војних вежби се изводи на свим висинама: малим, средњим и великим, а све се увежбава до нивоа аутоматизма.
Пробој противваздухопловног бедема непријатеља је један од најкомпликованијих и најризичнијих задатака које може да добије пилот борбеног авиона. Коначни успех или неуспех овако захтевних операција, у којој се максимално ангажују најквалитетније јединице у оружаним снага једне државе, могу у великој мери одлучити и сам исход рата. Треба нагласити да је ово најосновнији облик ове тактике, и да се није улазило у њену детаљнију разраду која обухвата добар део специфичних варијанти са употребом и других типова ракетног и осталог, махом специјалног оружја, које може још ефикасније да онеспособи радарске капацитете непријатеља. Наравно, те варијанте се налазе у домену „војне тајне“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
