Компанија Boring представила је крајем јануара нове бацаче пламена као „пушку од које може да живне свако друштванце“.
Војини експерти не третирају ову Маскову творевину као оружје јер је намењена цивилима као играчка „која може да забави друштво док се прави роштиљ“.
„Други амандман и остали амерички закони омогућавају грађанима САД у већини држава да поседују и примењују ватрено оружје у самоодбрани. У многим америчким државама чак је дозвољено имати и бацаче пламена. Постоје многобројни амандмани који омогућавају да се ово некада опако оружје сада користи као играчка“, рекао је за портал Russia Beyond Виктор Литовкин, војни аналитичар агенције ТАСС.
По његовим речима, овај комерцијални производ визуелно подсећа на оружје из видео-игара и књига посвећених историји 20. века.
„Бацачи пламена су временом прерасли у системе за лансирање ракета са пуњењем које спаљује територију приликом експлозије“, истакао је експерт.
Разлика између руског и Масковог бацача пламена
Ручни бацачи пламена су се развили у огромне системе на гусеницама које могу да изазову праву огњену олују километрима унаоколо.
Руска армија је направила тешки вишецевни бацач ракета ТОС-1 „Буратино“. Возило је направљено на бази тенка Т-72. Уместо топа има 30 цеви (калибра 220 мм). Из њих може да се отвара ураганска ватра која пламеном и шрапнелима буквално растура утврђене положаје и људство.
Прави пакао настаје када термобарично пуњење у сваком пројектилу створи у ваздуху „облак смеше“ која експлодира и тиме ствара температуру од око 3.000 степени Целзијуса. У том пламену се истроши сав кисеоник и долази до наглог пада ваздушног притиска.
Лако се може замислити шта се дешава са онима који се нађу у том облаку. У радијусу од неколико километара све се уништава – зграде и техника, и поготово жива сила.
Данашње Маскове играчке могу се упоредити са првим бацачем пламена који је направљен почетком 20. века.
Рођење пакленог огња
Масков производ личи на најмањи бацач пламена који је створен почетком 1900 године.
То је био мали челични контејнер који је могао да се стави на леђа сваком војнику. Садржао је 30 литара лако запаљиве течности и аутоматски упаљач који је компресовани гас и течност претварао у пламен. Касније ће се, после многих модификација, ово оружје појавити у арсеналу руске армије, а такође и немачке и других европских армија.
Тај мали бацач пламена је 1909. године немачки инжењер Ричард Фидлер представио руском императору Николају II. Он је осмислио и бацаче других димензија: „средњи“ и „велики“. Они су пројектовани на исти начин само што су били много већи.
„Средњи“ су могла да носе четворица војника. Празан је био тежак око 60 кг, а са течношћу – преко 200 кг. Био је планиран за примену против мањих утврђења на бојном пољу.
Његов „велики брат“ је био тежак преко једне тоне (око 1.200 кг када је напуњен течношћу и гасом) и могао је да изазове прави пакао кад почне да бљује ватру.
Генерали су, међутим, сматрали да велики бацачи пламена нису ефикасни у борби јер су били сувише гломазни. Тако се одустало од ових пројеката, али најмањи модел је доживео низ модификација, да би у Првом светском рату већ постао оружје које утерује непријатељима страх у кости и приморава их да беже са бојног поља.