Руске мегафабрике: Како се склапају тенкови Т-80 за Арктик

Четвртак. Снежно и мразно јутро у насељу Стрељна, тридесет километара од Санкт Петербурга. Стонине људи без журбе иду са станице и из оближњих зграда у погоне 61. оклопно-тенковске ремонтне фабрике, где склапају нову партију тенкова Т-80 који ће бити упућени у најхладније регионе земље.

Радни дан почиње у 8:00 посетом погону са металним сталажама високим седам метара и пуним делова за све моделе тенкова. Једино што се овде не може наћи су делови за тенк на новој платформи „Армата“, и то само због тога што још ниједном није било потребе за поправком тих тенкова.

Неколико бригада од четири до девет мушкараца старих 40-так година одлазе код шефице набавке са списковима свега што је неопходно, после чега иду ка сталажама и пакују делове у храстове сандуке. Затим товаре оно што им је потребно на колица и одлазе у погон где је поређано 150 тенкова Т-80 са млазним моторима совјетске производње.

Њихов задатак је да побољшају тенкове Т-80. У свету оклопне технике то су својеврсни Ferrari и Lamborghini, само што ће уместо ауто-путева те звери на гусеницама урлати по полигонима и непроходном терену.

Још средином 1970-их совјетски конструктори су успели да направе металну грдосију тешку 46 тона која може да јури по неприступачном терену брзином од 70 километара на час. Такве показатеље данас има само нови тенк „Армата“.

Међутим, као и луксузни аутомобили, тенк Т-80 је био „скупо задовољство“. На најнепроходнијем терену трошио је 8 литара горива по километру. Пре неколико година је фабрика „Уралвагонзавод“ решила овај проблем и модернизовала тенк.

У процесу целокупног циклуса модернизације сваки тенк се расклапа на најситније саставне делове. Занимљиво је да је за расклапање тенка тешког 46 тона потребно само пет мушкараца, једна дизалица и четири дана рада.

После тога посао преузимају бравари, монтажери, „оптичари“ и електричари.

Један део бригаде се бави модернизацијом мотора. За разлику од других тенкова са мотором на дизел гориво, тенкови Т-80 имају турбомлазни погон. У техничком смислу они подсећају на авионске моторе. Чак је и звук тенка Т-80 сличан звуку авиона који се залеће на писти.

Прва група радника има задатак да обезбеди „празан ход“ мотора. Ови мотори су од средине 1970-их радили искључиво на максималном броју обртаја, независно од тога да ли је тенк пробијао зидове од цигала или се кретао по равном полигону без препрека.

Цео циклус радова са сваким тенком траје 60 дана.

То време је потребно да се замене стари делови и да се мотор постави на постоље где се његов рад проверава изван металне грдосије.

Уједно се ваде сви каблови, и сва електроника на тенку Т-80 се скида и поново леми. Пре доласка у фабрику сви ти делови су у хангарима скупљали прашину скоро 30 година, колико је прошло од распада Совјетског Савеза (јер је новој држави коришћење таквих брзих тенкова било сувише скупо). Младићи (у овом одељењу нема девојака) прегледају километре каблова, нешто леме, а на појединим местима надовезују нове каблове. Готови електронски склопови се пакују на колица и спуштају у погоне где их колеге развлаче унутар тенкова.

Близу њих са лупама ради онижи мушкарац средњих година. Он склапа механизме који ће затим служити као ноћни, ласерски и оптички нишани.

Механичари и бравари такође треба да провере све системе тенка Т-80 везане за паљбу. Са сваке куполе се скида топ калибра 125 мм, а затим се усред погона из њега пуца школским пројектилима да се провере механизми. Пуцњеви су толико снажни да прозори и зидови једва остају цели.

Када су сви делови замењени, системи дотерани, каблови спроведени и мотор усавршен, тенк почиње да склапа бригада од деветоро људи. Склопљени примерак се шаље на полигон где пре примопредаје треба да пређе око 100 километара и да као у тенковском биатлону „скаче“ преко обореног дрвећа, ровова и канала.

После свих тестирања у фабрици и на полигону, „подмлађене“ машине Т-80 се паркирају под једним кровом и тамо чекају долазак војних лица која ће их лично тестирати и поједине примерке вратити на дораду, а остале преузети и отпремити у војне јединице да чувају границе Русије на крајњем северу.