Како се руски ракеташи обучавају за ПВО-ПРО системе С-300 и С-400

Обука за одбијање могућег ракетног удара одвија се у две фазе. Прва је проучавање планова хипотетичког напада из ваздуха и припрема за његово одбијање.

„Посада сваког појединачног система најпре усмено и писмено ’полаже’ план својих дејстава. Задатак је да се максимално искористе могућности система и ватрена моћ његових ракета како би се оборио највећи могући број циљева у ваздуху“, рекао је за портал Russia Beyond руски војни аналитичар Дмитриј Сафонов.

Овој фази се још током студија на војној академији посвећује доста времена, а предавачи су веома строги према будућим официрима који изгубе из вида неку конкретну могућност.

Како је рекао Сафонов, после приказа „на папиру“ почиње компјутерско симулирање ситуације.

„Овде се већ фиксирају сва дејства посаде система ПВО-ПРО и бележе се све информације које чланови посаде преносе једни другима, команде руководства и дејства целе групе. Упоредо са тим „борбена“ ситуација се отежава сметњама и могућим прекидима у раду система. Другим речима, у потпуности се симулирају права ратна дејства како би посада била спремна на све могуће ситуације“, додао је експерт.

Полигон

Друга фаза је увежбавање дејстава на полигону са правим бојевим гађањима, и управо то је најзанимљивије. Једина разлика између вежбовног лансирања и борбене ситуације је у томе што посаде испаљују школске ракете без бојеве главе. 

„Полеће неколико ловаца са околних полигона са циљем да ’пробију’ ешелон ПВО-ПРО. Гађање авиона се, наравно, увежбава само на компјутерима. После извесног времена авиону дејствују "паметним" бомбама и ракетама на циљ и скрећу са те путање да их не погоде праве ракете С-300“, објаснио је Сафонов.

У току гађања често се са земље у ваздух лансирају и беспилотне летелице као мете које противваздухопловна одбрана такође треба да открије и обори.

„Све се изводи у три фазе: откривање и праћење циља помоћу радара, израчунавање путање лета и лансирање ракета. Затим посаде прате ситуацију у ваздуху док машине стављају нове ракете и лансере“, додао је аналитичар.

Како је организована ПВО-ПРО у Русији?

Руска противваздухопловна и противракетна одбрана се заснива на системима С-300 и С-400.

Они откривају циљеве удаљене 250-400 километара, а њихове ракете могу да оборе циљ удаљен 150-250 км. Непријатељски објекти ће бити оборени чак и ако лете брзином од 2,5 км у секунди.

Посаде С-400 и С-300 на својим радарима могу да открију 36 циљева, а сваки лансер може да отвара истовремену паљбу на 12 објеката.

Тачни подаци о броју технике и војника који њоме рукују су најстроже чувана војна тајна, али се зна да може бити неколико стотина противракетних лансера и радара за откривање, праћење и навођење на циљ.

„Подршку системима С-300 и С-400 обезбеђују хибридни топовско-ракетни комплекси ’Панцир-С1’“. То је ешелон ПРО са малим радијусом дејства чији је задатак да пресретне ракете које из неког разлога нису оборене на великој удаљености од града“, рекао је за портал Russia Beyond професор Академије војних наука Вадим Козјуљин.

Како је он истакао, „Панцир-С1“ уништава циљеве удаљене 10-15 километара.

„Поред система ПВО-ПРО, небо чувају и ловци-пресретачи Су-30СМ, Су-35, МиГ-29, МиГ-31 на ваздухопловним базама недалеко од места где су базирани системи ПВО-ПРО“, додао је Козјуљин.