Систем који је држан у тајности од тренутка пројектовања и у јавности споменут тек после рата у Персијском заливу 1991. године засад нема директне пандане у иностранству.
Многи сматрају да само појављивање овакве технике представља велики напредак за ПВО, јер се код овог система у једном возилу успешно комбинује ракетно и артиљеријско наоружање. У то је уверен војни експерт, главни уредник часописа „Арсенал Отечества” пуковник Виктор Мураховски.
„'Тунгуска' је у војсци зарадила одличне оцене. Лично сам више пута на различитим вежбама видео њену реалну примену. У то време био је то непревазиђени систем противваздухопловне одбране за непосредну заштиту војске у борбеним условима. Тада су се масовно појавили борбени хеликоптери у саставу армија западних земаља, а пре свега Америке. Питање како се борити против њих било је врло актуелно, али је у совјетској војсци оно фактички решено увођењем 2С6 у састав наоружања”, објашњава експерт.
„Тунгуска” може да делује и у фази одбране, али и напада, непосредно иза борбене линије тенкова и борбених возила пешадије.
Ракетно наоружање система омогућава гађање циљева на растојању до 10 километара и на висини од 15 до 3500 метара. На мањим растојањима (до 4000 метара) „Тунгуска” циљеве напада помоћу два двоцевна аутоматска топа калибра 30 милиметара, који имају брзину гађања до 5000 граната у минути. Борбени комплет чине 8 ракета и 1904 гранате.