Какво оружје је Совјетски Савез планирао да примени у космичком рату?

Борбени космички авиони

Када су крајем 1950-их САД покренуле програм стварања космичког авиона Boeing X-20 Dyna-Soar, Совјетски Савез је одлучио да и он направи војни авион за будуће ратове у космосу. Тако је настао пројекат „Спирала“.

План је био да совјетски космички авион полети са другог авиона који ће га носити, и да затим сам изађе у орбиту где би различите модификације овог авиона извршавале различите задатке.

Извиђачки авион би имао задатак да се подигне подигне у атмосферу на висину од 130км и да одатле прати и осматра објекте у орбити и на Земљи. Један од његових задатака је био да шаље координате циљева јуришним космичким авионима.

Затим би јуришни авиони према добијеним координатама испаљивали на циљ ракете „космос-земља“ са нуклеарним бојевим главама. Било је планирано да њихов главни циљ буду непријатељски носачи авиона и бродови који их прате. Чак и ако ракета промаши циљ за 200 метара, она ће га уништити, захваљујући разорној снази нуклеарне бојеве главе.

Следећа модификација су пресретачи космичких објеката. Пресретач за борбу на малим растојањима би испаљивао шест самонавођених ракета у радијусу од 30 километара, а пресретач за већа растојања би гађао непријатељске космичке бродове у радијусу од 350 километара.

Као алтернативни носач космичких авиона у оквиру пројекта „Спирала“ био је планиран „Буран-Б“, космичи брод за вишекратну употребу – совјетски еквивалент америчких бродова Спејс шатл.

Сада се један од ранијих прототипа космичког авиона МиГ-105-11 још увек може видети у Централном музеју ратног ваздухопловства „Моњино“ у Московској области.

Космичке борбене станице

Први борбени пројекат совјетске космичке станице добио је ознаку „Алмаз“, а за њим су уследили „Скит“ и „Каскад“. Било је замишљено да ове станице у орбити изгледају као да су предвиђене за цивилне потребе, све док не затребају војсци.

Совјетске космичке станице су имале задатак да уништавају непријатељске космичке бродове и интерконтиненталне балистичке ракете, као и важне циљеве на мору, земљи и у ваздуху.

Главна разлика између станица је била у врсти оружја које је требало да примењују. Било је планирано да станица „Каскад“ користи ракете за уништавање циљева у ниској орбити (2.000 километара изнад екватора или мање), док би „Скит“ ласерским оружјем гађао циљеве у средњој орбити (изнад 2.000 километара) и геостационарној орбити (35.786 км).

Поред тога, план је био да се цивилне станице штите помоћу монтираног совјетског авионског аутоматског топа „Нуделман-Рихтер НР-23“. Он би временом био замењен футуристичким ракетама „космос-космос“ које никада нису направљене.

Ловачки сателити

У време Хладног рата онеспособљавање непријатељских сателита је третирано као један од најважнијих елемената евентулног оружаног сукоба у космосу. Начин на који би се то постигло било би коришћење балистичких ракета лансираних са копна, са ратних бродова и из авиона. У ту сврху су совјетски инжењери развијали систем космичке заштите „Нарјад“, као и систем противракетне одбране за авионе МиГ-31. И ти пројекти су остали недовршени.

Други начин који је у Совјетском Савезу имао приоритет било је неутралисање сателита помоћу специјалних ловачких сателита. Ти мали уређаји су избачени у орбиту и усмерени на непријатељски сателит. Носили су распрскавајућу бојеву главу помоћу које би уништили циљ. Таква експлозија би била ефикасна на удаљености од једног километра.

За разлику од већине других борбених космичких пројеката, програм ловачких сателита је успешно окончан. Ови сателити су уведени у експлоатацију 1979. године, али се од пројекта одустало 1993.

Оружје за космонауте

Совјетски Савез није пројектовао само борбене космичке апарате него и лично оружје космонаута. Један од најбољих примера био је троцевни пиштољ ТП-82. Будући да употреба ватреног оружја у космосу није била дозвољена, пиштољ је био намењен за заштиту од дивљих животиња (у случају потребе) после приземљења.

За потребе космичког ратовања совјетски инжењери су конструисали ласерски пиштољ. То је пиштољ са шаржером направљен по технологији пиротехничке лампе за пројектовање зрака који искључују оптичке сензоре на непријатељском свемирском броду. Он не може физички да оштети зидове свемирског брода споља, али може да ослепи човека удаљеног 20 метара. Једини огледни модел изложен је у Музеју Академије стратешких ракетних трупа „Петар Велики“ у Московској области.

Овде можете сазнати шта се догодило са чувеним совјетским шатлом „Буран“.