Знак добре воље на прагу Трећег светског рата: „Штене из свемира“ у Белој кући

Фотографија Беле Куће. Кенедијева председничка библиотека и музеј, Бостон.

Фотографија Беле Куће. Кенедијева председничка библиотека и музеј, Бостон.

Роберт Кнудсен
У току Хладног рата тензија између двеју суперсила је била веома велика, а космичка трка врло интензивна. Али је у тој конфронтацији љубав према псима била изузетак – она је сјединила чак и непријатеље. Тако је Пушинка, штене чувеног космонаута Стрелке, доспело у Белу кућу.

У јуну 1961. године Џон Кенеди је написао совјетском лидеру Никити Хрушчову: „Поштовани господине председниче... госпођи Кенеди и мени је посебно драго што смо добили Пушинку. Њен лет из Совјетског Савеза у САД није био толико драматичан као лет њене мајке, али је то ипак дуго путовање, а она га је добро поднела“.

Космички пси луталице

Белка и Стрелка.

Пушинкина мајка Стрелка је позната куја која је заједно са својом „колегиницом“ Белком летела у орбиту 1960. године. Белка и Стрелка су прва жива бића која су успешно отпутовала у космос и вратила се, а затим постала национални хероји СССР-а.

И Белка и Стрелка су биле луталице, и свакако нису били чистокрвни представници ниједне расе. „Живот им је био тежак – хладноћа, глад... За њих је било природно да се прилагођавају разним околностима“, објаснила је у интервјуу Адиља Котовска, научница која је радила са космичким псима. После свог необичног путовања и Белка и Стрелка су опет постале обични пси. Стрелка се оштенила и добила шесторо штенади, од којих је једно поклоњено Кенедију.

Пушинка путује у Вашингтон

Каролина Кенеди, ћерка Џона Кенедија и амбасадорка САД у Јапану од 2013. до 2017, сећа се да је њена мајка Џеки Кенеди била виновник тог поклона иако није имала такву намеру. „Она је седела поред Хрушчова на званичној вечери у Бечу... није више имала тема за разговор па је питала за Стрелкину штенад“, цитира BBC речи Каролине Кенеди.

Хрушчов је понекад имао „нападе дарежљивости“, па је након неколико месеци послао у Белу кућу штене по имену Пушинка. Пас је имао потпуно белу дугу длаку.

Руско штене старо осам месеци које је донето у Белу кућу као поклон совјетског лидера Никите Хрушчова председнику Кенедију. Штене совјетске „космичке“ кује Стрелке за госпођу Кенеди. Овде се штене упознаје са Чарлијем, Кенедијевим велшким теријером. У првом плану је руски „штенећи пасош“.

„То је било нешто посебно. Транспортовали су је као принца“, каже Котовска, сећајући се Пушинкиног превоза из лабораторије у којој је живела до америчке амбасаде. Велика совјетско-америчка делегација је тајно преузела Пушинку и однела је у Вашингтон. Једном речју, била је то акција на највишем државном нивоу.

„Ужасни Руси“ и њихов поклон

Кенедијеви су волели животиње и већ су имали четири пса – Вука, Клипера, Чарлија и Шенона. Пушинка, као потомак паса луталица, није имала никакву „језичку баријеру“ тако да ју је заволела цела председничка породица и нарочито деца.

Трафес Л. Брајант, сарадник Беле куће који се повремено бринуо о псима, у говору одржаном у Кенедијевој Председничкој библиотеци описао је долазак Пушинке. „Џон ми рече: ’Брајанте, хајде да однесемо Пушинку у татину собу’. Ја му кажем: ’Џоне, ти то можеш, а ја не могу (јер је председник био у својој приватној соби)’. Тада му је Џон однео Пушинку“. Тако је штене однето председнику чим је стигло из СССР-а.

Постоји још једна необична прича о сусрету тада четворогодишње Каролине Кенеди са Пушинком. Испричао ју је Дејвид Хејман, аутор књиге „Америчко наслеђе: Прича о Џону и Каролини Кенеди из угла Каролинине дадиље“. Када је Каролина први пут кренула да помази штене Пушинка је зарежала. Девојчица се није уплашила него је појурила пса и брзо га ударила отпозади“, пише Хејман. Када је Кенедију пренет тај случај он се насмејао и рекао: „Тако се разговара са тим ужасним Русима“.

Живели су дуго и срећно

Пушинка, кућни љубимац Беле куће, штене совјетске „космичке“ кује Срелке које је породица Кенеди добила од Хрушчова, са четири штенета од недељу дана. Отац им је био Чарли, Кенедијев велшки теријер.

Наравно, то је била само шала. Пушинка је од тада срећно живела у Белој кући. Каролина, која је дочекала руско штене ударцем, посебно га је заволела. По Брајантовим речима, она га је једном упозорила да не храни Пушинку кикирикијем, јер је „ветеринар рекао да то за њу није добро“. Мирна коегзистенција двеју суперсила и поред Карипске кризе ипак је била могућа, бар када је реч о штенету.

Један од председникових кућних љубимаца, пас Чарли, такође је испољио велико интересовање за Пушинку. Тако су на свет дошла четири штенета. „Председник ме је засипао притањима“, сећа се Брајант. „Колико дуго ће штенцима очи бити затворене? Када ће прећи на тврду храну?... Хоће ли бити краткодлаки или дугодлаки?“

Када је Америка сазнала да два председничка пса имају штенад, око 5.000 људи је писало Белој кући са молбом да им се поклони једно штене. Два штенета су дата деци на Средњем Западу, док су друга два завршила у породицама Кенедијевих пријатеља. Према томе, чак и данас, када одавно нема ни Кенедија, ни Хрушчова, ни Пушинке, многобројни потомци совјетског космичког пса и даље јурцају и играју се негде у Америци.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

This website uses cookies. Click here to find out more.

Accept cookies