„Убица стелтова“ ушао у борбено дежурство: Радарска станица „Струна-1“ чува Москву

F-22 Raptor

F-22 Raptor

Wikipedia
Руска радарска станица "Струна-1" представља озбиљну претњу за америчке борбене авионе, укључујући ту и летелице пете генерације F-22 и F-35, који се одликују веома малим радарским пресеком своје површине. Бистатички радарски систем који се зове "Струна" имун је на овакве технологије и може да открије читав спектар различитих ваздушних летелица, који лете на малим и ултра-малим висинама, укључујући ту и неметалне аеростате и летеће змајеве

Бистатичка радарска станива „Струна-1“ и њена експортна верзија „Барьер-Е“, представљју најбоље новитете руског војно-индустријског комплекса, када су у питању радари, наводи су у тексту који је у целини пренесен на сајту The National Interest. У тандему са другим радарским станицама, које су такође намењене откривању ваздушних објеката са малим радарским пресеком, „Стугна-1“ као и „Барьер-Е“, могу да буду веома опасне по ваздухоплове пете генерације, какви су нпр. амерички вишенаменски авиони F-22 и F-35.

Технологија невидљивости тј. стелтности (од енлг.речи „Stealth“ што знали невидљив) заснива се на максималном смањивању радарске рефлективности летелице, преко које је детектују напријатељски радари. Просто говорећи, на радарском екрану овакав објекат изгледа далеко мањи него што јесте. Авион, беспилотна летелица или ракета, која је направљена по технологији смањене видљивости, или се уопште неће видети на екрану оператера који управља радаром, или ће његов одраз бити толико мали, да ће га систем аутоматски одбацити као небитан (рецимо има радарску рефлексију еквивалента голуба).

Обични радари користе принцип рефлексије радио-таласа. Радар емитује сигнал, који долази до ваздушног циља. Ови сигнали се потом рефлектују од оплате авиона, ракете или слично, где се поново враћају да радарске антене која потом обрађује сигнал, и приказује резултат. Обично је овај разултат видљив као светлећа тачкица, која се приказује на дисплеју екрана којим управља оператер.

Рефлектовани сигнал није толико снажан као онај који напушта радарску антену. Он је за чак четири пута слабији у повратку, и то када се цела операција осматрања одвија у идеалним условима. Технологија повећане стелтности управо има задатак, да додатно компромитује овај сигнал, који се од авиона враћа ка радару, што је урађено кроз израду специфичне форме оплате авиона, али и помоћу употребе специјалних премаза који се наносе на авион и која апсорбују овај сигнал.

У случају бистатичког радара „Струна-1“ користи се потпуно другачији принцип, који се састоји од одвојеног пријемника и предајника, који су смештени на различитим локацијама. То овај радар чини знатно осетљивијим, што му омогућава да прати објекте који су креирани уз употребу стелт технологије, и који су за обичне радаре неприметни. На овај начин се за неколико пута може увећати површина радарског пресека, и практично игнорисати постојање стелт технологије са којом су третирани авиони пете генерације, али и савремена убојна средства. Захваљујући јединственим карактеристима, овај радар може да са великом прецизности израчуна динамичке али и остале параметре циља. Он може да открије и различите неметалне ваздушне објекте, какви су нпр. аеростати и летећи „змајеви“.

Предајник и пријемник бистатичког радара „Струна-1“ су постављени на камионским платформама, на посебним носачима који могу да их подигну на висину и до 25 метара, чиме се достиже позиција који је идеална за скенирање малих висина, које су веома проблематичне за велики број конвенционалних радара. Уобичајен размак између ова два елемента приликом осматрања ваздушног простора, је око 50 км ваздушне линије. У саставу целог комплекса се може наћи на десетине оваквих примо-предајничких елемената, који заједно са осталим радарским станицама стварају непробојни фронт радарског поља дужине и до 500 километара. Све податке које региструје мрежа ових станица, сливају се до командног пункта путем заштићене везе, који може да обрађује до 50 различитих циљева (по 5 од сваког индивидуалног примо-предајног пункта).

Истина, и овакви бистатички радари имају своје недостатке. Они не раде на висинама које су веће од 7000 метара, а њихово „видно“ поље је реалтивно уско и има форму овалног облика. На равном простору између предајника и пријемника ширина захвата „Струне“ није веће од 12 километара, док је та ширина свега 1500 метара, када се елементи налазе на минимално прописаној удаљености.

Радарска станица је продукт чувене руске компаније „Алмаз-Антеј“, о којој нема речи на званичном сајту компаније. На ваздушно-космичком салону МАКС-2007 изложена је поједностављена верзија радара „Барьер-Е“, која је намењена извозу. Према појединим информацијама, ови радари се налазе у саставу ПВО која брани Москву.

„Руски бистатички радари нису универзалне радарске станице, али могу да представе озбиљну опасност за ваздухоплове НАТО-а. Тактика употребе фронтовске авијације, али и крстарећих ракета, који се ослањају на продор на малим висинама, управо се налази у зони коју покрива „Струна“-закључује редакција америчког листа.

Прочитајте такође: Русија затвара поморске обале непробојним радарским пољем

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“