Како и зашто се врше подземне нуклеарне пробе?

Град Курчатов у Казашким степама данас није доступан јавности и подсећа на нуклеарни град-привиђење. За улазак у њега потребна је дозвола власти. Подигнут је за елитне научнике совјетског периода и тада је имао 50.000 становника. Данас у њему живи 10.000 људи и има доста економских проблема.

Град Курчатов у Казашким степама данас није доступан јавности и подсећа на нуклеарни град-привиђење. За улазак у њега потребна је дозвола власти. Подигнут је за елитне научнике совјетског периода и тада је имао 50.000 становника. Данас у њему живи 10.000 људи и има доста економских проблема.

Getty Images
Кратко упутство на тему како изазвати земљотрес и тектонске поремећаје

После прве експлозије совјетске атомске бомбе 29. августа 1949. године један од учесника овог пројекта, Кешрим Бозтајев, написао је у својим мемоарима: „Ужасан призор су представљали озрачени степски орлови и соколови. Перје им је са једне стране било угљенисано, а очи беле. Стајали су на телефонским жицама, нису ни покушавали да се помере када смо им прилазили. На једном месту смо видели мртво, веома надувено и опрљено прасе. Лекари нису стигли да га одвезу. Све у свему, призор је био ужасан. Ето какве последице човечанству доноси његов највећи изум“.

Прва совјетска атомска бомба РДС-1 бачена је 1949. године на Семипалатински полигон (источна периферија Казахстана).

Међутим, неколико година након почетка тестирања совјетски лидери су схватили да ће еколошке последице нуклеарних проба бити катастрофалне, колико год да су далеко од насељених територија.

Због тога су 1963. године нуклеарне силе (САД, СССР и Велика Британија) потписале „Московски споразум“ о забрани нуклеарних проба у атмосфери, космичком простору и под водом, договоривши се да убудуће врше само подземне нуклеарне пробе.

Подземне нуклеарне експлозије „од А до Ш“

За такву врсту тестирања рудари припремају на полигону рударска окна, тј. тунеле у земљи који могу бити хоризонтални или са нагибом. Сваки тунел се додатно ојачава изнутра како радијација не би продрла на површину и контаминирала подручје.

Први такав совјетски тунел је прокопан 1961. године у стени до дубине од 125 метара, а био је дугачак 380 метара. По завршетку радова на бушотини тунел је преуређен у комору за детонацију бомбе, где је шинама спуштен контејнер са нуклеарном бојевом главом снаге једнаке експлозији једног килотона ТНТ (што је 20 пута мање од бомбе бачене 1945. на Хирошиму).

Једна експлозија је требало да створи у комори притисак од неколико милиона атмосфера, и да би се то избегло уз тунеле су направљени додатни „џепови“ набијени различитим материјалом како производ распада не би доспео на површину.

Први „џеп“ је био зид од армираног бетона, и иза њега 40 метара набијеног шљунка. Даље је спроведена цев за одвод неутрона и гама зрака до сензора који су регистровали развој ланчане реакције.

Следећи „џеп“ је био дугачак 30 метара, а набијен је армираним клиновима. Последња „линија одбране“ је била дугачка 10 метара и удаљена 200 метара од епицентра експлозије. Ту су научници поставили неколико инструмената за мерење ударног таласа и радијације.

Место епицентра експлозије обележено је на површини полигона специјалном заставицом тачно изнад коморе. Научници су иницирали детонацију из атомског склоништа удаљеног пет километара од епицентра.

Овако на површини изгледа подземна нуклеарна експлозија:

Прва совјетска експлозија изазвала је „камену кишу“, а земља изнад епицентра подигла се четири метра увис.

Испоставило се да је подземна експлозија еколошки безбеднија од експлозије у мору или ваздуху. После детонације није измерено повећање радијације на површини, а окно од отвора до трећег „џепа“ није оштећено, тако да су научници могли да преузму са инструмената све потребне податке.

Подрхтавање земље

Временом се испоставило да нуклеарне експлозије одређене снаге могу изазвати техногене катастрофе и земљотресе.

Најмоћнију подземну нуклеарну пробу у историји извела је америчка војска 1971. године на пустом острву Амчитка (Алеутска острва, Аљаска).

Тада је примењена термонуклеарна бомба од пет мегатона са циљем да се проуче сеизмички ефекти евентуалног сличног напада. Та експлозија је изазвала земљотрес снаге 6,8 степени и подигла површину терена за пет метара, а поред тога је изазвала обрушавања дуж обалске линије и померања слојева острвске земље на површини већој од 300 квадратних километара.

И данас се на територији бившег СССР-а могу наћи отворена радиоактивна окна. Има их на десетине, јер се после распада земље војска није увек потрудила да конзервира те објекте. Многе „нуклеарне артефакте“ (отпад од нуклеарних проба у виду покварених мерних инструмената и апарата, и фрагмената стена и метала угљенисаних од радијације) однели су такозвани „дигери“ (аматери који истражују подземне тунеле), тако да се све то и данас може пронаћи на црном тржишту. Према томе, свако ко се довољно потруди може набавити комадић Чернобиља или остатак нуклеарних проба.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“