„Ја много волим да поредим класичну медицину са аутомеханичарском радионицом где се поправљају кварови. Прво питање које постављају лекари је ’На шта се жалите?’, а ми смо као неки атеље за тјунинг “, са осмехом прича 28-годишњи Денис Варвањец, високи црнокоси мушкарац у мајици са великим натписом „Academy 83“ на грудима. „Ми се бавимо побољшањем здравих људи“.
Кад каже „ми“, Денис мисли на биохакере. У целој Русији има само двадесетак људи који себе тако зову. Раније су они за себе говорили да су трансхуманисти. Њихов животни циљ је да некако „насамаре“ процес старења. Терминологија је временом еволуирала, тако да су се руски трансхуманисти определили за реч „биохакинг“, свакако под утицајем америчких колега. Додуше, назив је једино што им је заједничко са Американцима.
Денис Варвањец
Open LongevityНаиме, руски биохакери верују да су они нешто посебно. „По правилу, да бисте добили лек потребан вам је лекарски рецепт. У Русији је све обрнуто. Код нас се готово свака супстанца може купити у апотеци. Управо због тога је овде све могуће“, објашњава Денис. На Западу је биохакинг везан углавном за савремене мобилне уређаје и лепу инфографику, за неконзумирање шећера и избегавање стреса, док је руски биохакинг пре свега култ сталног праћења биохемијских показатеља организма и експериментисања са препаратима.
Пре две године је Денис живео као „биљка“ испред компјутера. Није се бавио спортом (ако се не рачуна џогинг), имао је проблема са здрављем, није радио... Данас је он саоснивач Лабораторије биохакинга при московском фитнес клубу Atmosfera Private Fitness. Заузима два горња спрата куле „Империја“ у пословном кластеру „Москва Сити“ и има десетак клијената са Форбсове листе. Све што ради заснива се на многобројним анализама и ултрасавременом споју спорта и „терапије“. Денис је најпре самога себе подвргао „процедури“ и након пола године је већ имао показатеље као да је кандидат за звање мајстора спорта. То је био велики успех.
Ако се негде у медијима и појави нека информација о биохакерима, она је готово увек изразито негативна, тј. биохакери се приказују као фрикови без медицинског образовања који изазивају хаос у науци и својим експериментима убијају сами себе.
Они сами, међутим, верују да неће умрети у овом столећу.
„Мислите ли ви да ћете умрети?“, упитах једнога од њих, мушкарца у тамноплавом оделу.
„Да, једнога дана. Али не сада. Ја не тврдим да нећу умрети ако ме неко изрешета из аутомата. На пример, умрећу ако ме удари ауто“, одговори он уз гутљај аскорбинске киселине растворене у чаши воде. „Али ја свакако не планирам да умрем“.
Испред сиве четвороспратне зграде у источном делу Москве стоји обезбеђење. Унутра је канцеларија међународне аутсорсинг компаније. Дошли смо у кабинет њеног финансијског директора, 35-годишњег Станислава Скакуна. Он је такође биохакер. Зидови његовог кабинета су препуни диплома и сертификата, али не за успешан биохакинг, него за успешно финансијско пословање. На биохакинг овде подсећа само тегла са таурином и још пар неких препарата у ћошку. Све остало је типичан пословни простор: кожна фотеља, велики дисплеј, празан и чист сто. Ниједан сувишан детаљ.
Тај човек већ три и по године врши на себи можда и највећи експеримент „дигитализације тела“, због чега га многи већ пореде са Крисом Денсијем, америчком „звездом биохакинга“, иако је Денси киборг, а Скакун је његова потпуна супротност. Станислав свакога дана прогута по 35 препарата и по 4 часа проводи у читању научних чланака. Има велику Excel табелу са гомилом страница и у њој око 760 показатеља стања организма и око 8.000 биомаркера (хемоглобин, холестерол и све остало од чега се наш организам састоји). Простудирао је 15.000 научних чланака. То што он ради на енглеском се зове „quantified self“. Тај термин су 2007. године смислили уредници америчког часописа Wired. Организам се доживљава као биохемијска машина, а уношењем разних супстанци могу се добити одлични ефекти. Током експеримента Станислав је на себи извршио 120 огледа са различитим препаратима и дозама.
Станислав Скакун
Open Longevity„На пример, узимао сам метформин. То је лек за дијабетес 2“, каже Станислав и отвара на екрану своју табелу са подацима, где је списак биохемијских показатеља (биохакери то зову „панел“), од липида до протеина, фермената и микроелемената. Екран врви од мноштва бројчаних вредности. Нешто од тога је обележено сивом бојом (што значи да је у границама референтних вредности), понешто жутом (на граници ризика), а ту и тамо црвеном (нешто није у реду).
Станислав није дијабетичар. Биохакери верују да метформин продужава живот и зато га узимају. „Дијабетичари који су узимали метформин живели су у просеку 7 година дуже од здравих људи који га нису узимали. На основу тога се може претпоставити да је метформин први лек од старости“, каже Станислав. Постоји, међутим, и нежељени ефекат. Метфомин лечи дијабетес, али изазива рану деменцију, па чак и Алцхајмерову и Паркинсонову болест. Не знамо зашто је то тако. Један од могућих разлога је да лек блокира размену витамина Б који је неопходан за правилан рад мозга.
Како се то решава? Станислав је погледао табелу и видео шта се дешава, па је изабрао дозу витамина која одстрањује тај нежељени ефекат. Уједно је смањио опасност од тумора, јер се испоставља да чудесни препарат за дијабетичаре утиче и на то. „Метформин смањује вероватноћу оболевања од рака јер успорава деобу ћелија у организму. Мени се тај показатељ смањио и ја сам отклонио нежељени ефекат деменције. Сматрам да је то успешан експеримент“, каже Станислав.
Он је убеђен да је његов биолошки узраст 26 година и да ће експеримент спречити његово старење. Зачудила сам се када је рекао: „Никако не препоручујем било коме да се бави биохакингом“.
У априлу су сви светски медији јавили да је 28-годишњи амерички биохакер Арон Трејвик умро у спа центру, у затвореном базену са веома сланом водом. Додуше, ретко ко је приметио да је у питању био несрећан случај, а не резултат експеримента. На интернету је било и оваквих заједљивих коментара: „Биохакер ипак није успео да насамари организам“. Месец дана раније Трејвик је на сцени демонстративно себи у вену убризгао непроверени лек за херпес.
Денис скреће пажњу да је Трејвик умро у Америци, где људи радо употребљавају психоделичне супстанце: „Он је у спа-центру био под кетамином, заспао је, па се у сну окренуо и загрцнуо. То нема везе са његовим инјекцијама против вируса“.
Засада ниједан Рус није умро. Можда зато што су Руси „конзервативни“, сматра Скакун, не дају себи у вену непроверене вакцине. Руски биохакери цене научну заснованост и апсолутну контролу. Али чак и са таквим приступом њихова занимација доста подсећа на руски рулет. Или на покер. У покеру „99% играча губи и испада из игре. Биохакинг није наука. То је хоби. Сви резултати су добијени у експериментисању на једном човеку. Све што ја радим на себи само је хипотеза. У сваком тренутку нешто може кренути наопако“, каже он.
Једном је Станислав већ најавио да ће старити „у директном програму“. Намера му је била да обнародује податке свог експеримента, а један од разлога је стварање новог сервиса, нешто попут биохакерског старт-ап пројекта. Он је хтео да сви подаци о организму – од генетике до раста – буду на једном месту, као што се сви подаци о компанији могу сместити на десет страница једног извештаја. Али Скакун то неће урадити све док је финансијски директор. На питање зашто економиста у Русији не може бити биохакер, он одговара: „Због репутације компаније“. Не зна се како ће клијенти и акционари то прихватити.
„Сви мисле да су биохакери неки типови који све време гутају таблете, секу сами себе, уграђују неке уређаје и тако проводе дане. То је ноторна глупост!“, каже Станислав. „У току експеримента ја 90% времена проведем седећи за рачунаром“.
Станислав Скакун
Open LongevityНаучници већ могу десетоструко да продуже живот пљоснатим црвима, и двоструко огледним мишевима. Засада то вероватно не улива толико наде колико би желели биохакери. Они верују да ће човек већ у овом веку достићи максималних 120 година живота, колико омогућава генетика.
Упитах Станислава колико година живота њему треба. По изразу лица видех да му то питање не прија. Као да је нешто дуго објашњавао, а на крају се испоставило да га саговорник није схватио. „То није ни важно“, одговори он најзад. „Мени је важно да ми овде и сада живот буде испуњен. Ако једног дана отворим очи и схватим да је прошло 5.000 година, то није проблем. Ми можемо да бирамо – или да умремо борећи се, или да умремо на коленима“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
