Пре 30 година, 15. новембра 1988, изведен је први и једини лет у космос првог совјетског свемирског брода за вишеструко коришћење, који је добио назив „Буран”. У космос га је изнела ракета-носач „Енергија”. „Буран” је два пута обишао око Земље, а затим атерирао на свој космодром.
Лет је изведен у аутоматском режиму, тј. без посаде. Био је то први такав лет орбиталног свемирског брода у историји.
Без обзира на постигнути успех, тај први лет је био уједно и последњи. Совјетски Савез је био принуђен да одустане од свог перспективног шатла – последњег великог космичког пројекта СССР-а.
Нова ера свемирских бродова за вишеструко коришћење
Током 1970-их амерички инжењери за космонаутику дошли су до закључка да се доба једнократне употребе свемирских бродова ближи крају, те да је дошло време за пројектовање свемирског брода новог типа, који може успешно да полети у космос и да се врати на Земљу. Тако је настао амерички програм „Спејс шатл”.
Американци су мислили да ће помоћу свемирских бродова за вишеструко коришћење летови у космос бити много чешћи и много јефтинији. Испоставило се да уопште нису били у праву. Сваки лет шатлом коштао је 1,5 милијарди долара, због чега је пројекат на крају угашен 2011. године.
Алберт Пушкарјов / TASS
Међутим, током 1970-их и 1980-их шатл је третиран као нови велики корак у освајању свемира. Совјети су у почетку били доста скептични, али су убрзо и сами почели да пројектују сопствени свемирски брод за вишеструко коришћење, који су назвали „Буран”.
Совјетско руководство је својим инжењерима дало задатак „да направе свемирски брод у америчком стилу”, јер су Американци већ прошли кроз дугу фазу неуспешних покушаја и исправљања грешака.
Седам година након лансирања првог америчког шатла „Колумбија” совјетски „Буран” је 1981. године извео свој први и једини легендарни лет у космос.
Није копија
„Буран” је био сличан америчком шатлу, али је та сличност била једино што им је заједничко. Совјетски свемирски брод је направљен неколико година касније, тако да су приликом његовог пројектовања урачунати сви промашаји америчког еквивалента, што значи да је совјетски модел фактички био развијенији.
„Буран” је могао да борави у орбити два пута дуже од америчког шатла (тј. 30 дана, а амерички 15-17). Могао је да носи 30 тона терета, а амерички само 24.
Поред тога, у „Буран” је могло стати 10 совјетских космонаута, док је амерички шатл имао 7 чланова посаде.
Getty Images
Па ипак, најважнија разлика је у томе што је совјетски „Буран”, за разлику од америчког шатла, могао да лети и да атерира у аутоматском режиму, што је и показано у његовом једином лету.
Сувише скуп
„Буран” је био крупан технолошки корак напред, али сувише скуп за Совјетски Савез, који је дуже од једне деценије трошио огроман новац за овај пројекат.
Све у свему, пројекат „Енергија-Буран” коштао је преко 16 милијарди рубаља. Тај новац је могао бити искоришћен за комплетну изградњу огромног, потпуно новог мегаполиса.
Цена једног „Бурановог” лета такође је била превисока. Далеко јефтиније је било користити једнократне ракете-носаче „Протон” и „Сојуз”.
Постојала је и идеја да се „Буран” развија као космички бомбардер, али се од ње одустало услед попуштања затегнутости у совјетско-америчким односима крајем 1980-их.
„Испоставило се да свемирски брод за вишекратно коришћење заправо и није био подесан да се вишекратно користи. Већ после првог лета имао је много напрслина, а погонском делу је био неопходан капитални ремонт”, написао је учесник у овом пројекту Станислав Аксјонов.
Алберт Пушкарјов / TASS
Последњи велики совјетски космички пројекат замрзнут је 1990, а званично угашен у постсовјетској Русији 1993. године. Направљено је пет примерака „Бурана”, али су сачувана само два. Они се данас чувају у Русији и Казахстану.
Једини „Буран” који је летео у космос и вратио се читав, уништен је касније на Земљи, када се 12. маја 2002. године на њега обрушила конструкција хангара на космодрому Бајконур.