Орбитални топови и ласерски пиштољи: Осврт на тајни совјетски космички арсенал

Слика је симболична

Kinopoisk.ru
Ако сте мислили да ласерски пиштољи и орбитални топови постоје једино у „Ратовима звезда“ и сличним научно-фантастичним остварењима – Совјетски Савез ће вас демантовати. Како време пролази, тако све више невероватних детаља о тајном совјетском арсеналу космичког наоружања долази до јавности.

Још од почетка космичке ере, војно и политичко руководство СССР-а бринула је помисао на то да би америчке свемирске летелице могле да се приближе совјетским војним сателитима и другој орбиталној опреми и проуче их, оштете, па чак и заплене. Стрепња је постала још већа са развојем америчког свемирског шатла (STS), за који се сматрало да представља летелицу пре свега војне намене, способну за заплену сателита и неутрализацију космичких станица, између осталог. Тако се као савршено логичан захтев наметнуо развој одбрамбеног наоружања за совјетске космичке инсталације.

Орбитални топ

Године 1975. Совјетски Савез је заправо опалио топ са орбиталне космичке станице. Било је потребно четрдесет година како би детаљи о овом средству – које представља први и једини топ који је дејствовао у свемиру – били обелодањени.

Намењен одбрани (искључиво) војне свемирске станице „Алмаз“ чији је развој био у току крајем 1960-их и почетком 1970-их, Р-23М „Картеч“ је био свемирска итерација моћног авио-топа. Изворну варијанту овог топа од 23 mm направио је Арон Рихтер за суперсонични бомбардер Тупољев Ту-22. Иако је овај топ прилично познат, његов „свемирски рођак“ остао је тајна све до недавно.

Њега је у московском конструкторском бироу „Точмаш“ направио тим елитних стручњака на челу са Александром Нуделманом. У оквиру овог пројекта, направљен је аутоматски топ калибра 23 mm, са ефективним дометом од готово 3,5 km. У зависности од тога који извор користите, каденца оружја варира од 950 до чак 5000 хитаца у минути (мада је највероватније она износила око 2500 пројектила у минути), а гранате од неких 180 грама испаљиване су брзином од 690-850 метара у секунди. Свемирски топ је током копнених тестирања успешно бушио металне бензинске канистере на раздаљинама од 3,2 km.

Да је топ дејствовао и у свемиру постало је познато тек након распада СССР-а. Ово се догодило 24. јануара 1975. године, и то на свемирској станици под називом „Саљут-3“. Како нико са сигурношћу није могао да каже како ће дејство топа да се одрази на кретање и стабилност саме космичке станице, пробно гађање је изведено свега неколико сати пре планираног деорбитирања станице, и то дуго након што је посада напустила постројење 19. јула 1974. Према доступним подацима, топ је опалио три рафала, испаливши укупно 20 пројектила. Како би се компензовао трзај оружја, истовремено са његовим дејством упаљени су и ракетни мотори станице.

Вероватно је из тог разлога било у плану да се на наредну „Алмаз“ станицу монтира пар пресретачких ракета уместо топа. Једноставно није нарочито економично трошити драгоцено гориво за дејство топа.

Ласерски пиштољ за космонауте

Отприлике у исто време док су окршаји ласерским пиштољима из првих „Ратова звезда“ привлачили милионе гледалаца у биоскопе широм Запада, совјетски научници били су заузети развојем праве ствари – ласерског пиштоља за космонауте.

Руски извори се углавном слажу да је извориште овог пројекта била Војна академија стратешких ракетних снага „Петар Велики“, у чијем се музеју и налази један примерак овог бисера тајног совјетског арсенала космичког наоружања.

Примерак овог проналаска представљен је 2011. године и на Сајму иновација у Москви, када је представник академије „Петар Велики“, Демијан Макаренко, објаснио у видео интервјуу како је ласерски пиштољ прављен за посаду совјетске војне космичке станице „Алмаз“. Поједини извори залетели су се са закључком да је сврха овог ласерског пиштоља била у пружању могућности самоодбране совјетским космонаутима у орбити. То би подразумевало да су се совјетске свемирске посаде припремале за размену ватре са потенцијалним противницима унутар свемирске станице. Колико год оваква помисао деловала узбудљиво, она ипак више одговара филмовима научне фантастике јер је дотични ласерски пиштољ имао прилично малу снагу.

„Жао ми је што морам да вас разочарам, али овај пиштољ нема смртоносну снагу. Не бисте након опаљења ове ствари видели рупу у глави вашег 'клијента'...“ – нашалио се Макаренко у поменутом интервјуу. Уместо тога, ово средство је било предвиђено као антисателитско оружје, направљено тако да „ослепи“ осетљиве оптичке уређаје и другу сензорику на непријатељским сателитима, било у случају приближавања совјетској станици, било у неком офанзивно-диверзантском сценарију.

На челу програма развоја овог уређаја био је генерал-мајор Виктор Сулаквелидзе, који је радио као професор на академији „Петар Велики“, док је за теоријска и експериментална истраживања био задужен Борис Дуванов. Читавој идеји је наруку ишло и то што је за уништавање софистикованих, али изузетно осетљивих навигационо-сензорских уређаја на сателитима било довољно релативно мало светлосне енергије – око десет џула. При томе би сами оптички системи на метама послужили као катализатори светлосне енергије, односно дали јој увећање којим би била у стању да спржи сензоре у свом фокусу.

Главни изазов за конструкторе ласерског пиштоља била је израда минијатурне лампе која би „напумпала“ електроне унутар ласера до вишег енергетског нивоа потребног за генерисање снажнијег светлосног снопа. Осим тога, ниједна хемикалија коришћена унутар пиштоља није смела да има токсични ефекат на атмосферу станице, нити је смела да буде запаљива.

Како би испунили све ове критеријуме, совјетски научници су направили лампицу напуњену кисеоником и металном фолијом. Уместо магнезијума, који се традиционално користио за строб светла, ласер је користио цирконијум који производи три пута више светлосне енергије. Примењени су и поједини адитиви металних соли како би таласна дужина бљеска одговарала таласној дужини ласера. Као „медијум“ је првобитно коришћен итријум алуминијум гранат кристал, а инфрацрвени ласерски сноп је генерисан са бљеском лампице.

Упаљена електричном варницом из тунгстен-ренијумске нити у атмосфери пуној кисеоника, лампица је светлела од пет до десет милисекунди, при чему је стварана незанемарљива температура боје од 5.000 келвина. Наводи се да је оружје имало заслепљујућу снагу на раздаљинама до 20 метара.

Наравно, свака лампица би прегорела након бљеска, па су тако прављене у форми метака калибра 10 милиметара, смештених у оквир капацитета осам метака. Након сваког „пуцња“, потрошена лампица би била избачена попут чауре метка код регуларних пиштоља. Унапређена полу-аутоматска верзија ласерског револвера са шест метака је такође направљена. Руски извори говоре и о другим варијантама базираним на овом проналаску, укључујући и некакав медицински инструмент непознатих својстава.

„Ласерски пиштољ са пиротехничком лампом“, како је официјелно познат, је био спреман за употребу 1984. године – готово седам година након што је СССР послао своју последњу посаду на космичку станицу „Алмаз“. Совјетски Савез и Руска Федерација су након тога у орбиту постављали неколико цивилних космичких станица, али по свему судећи ласерски пиштољ никада није унет у њих, нити је икада стигао у орбиту.

Прочитајте такође: Какво оружје је Совјетски Савез планирао да примени у космичком рату?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“