Ан-2 називају „Колт“ по НАТО класификацији, али је у СССР-у и Русији добио нежнији надимак „Ањушка“ (деминутив од Ања), а познат је и једноставно као „запрашивач кукуруза“.
Овај авион је Конструкторски биро Антонов – тада лоциран у Новосибирску (неких 3.300 километара источно од Москве) – направио 1947. године. Изворно је осмишљен као авион за пољопривредне намене. Међутим, испоставило се да је способан за читав низ других функција.
Авион се користио за спорт, транспорт разноврсног товара и путника. Такође је модификован за потребе војске, па је и коришћен у многим војним сукобима.
Ан-2 су користиле армије преко педесет земаља. Пре свега као извиђачку летелицу зато што је у стању да лети веома ниско и тако избегне непријатељске радаре.
Ово „летеће чедо“ Олега Антонова може да понесе 10-12 путника или 1.000 килограма терета, и допреми их практично било где. Може да полеће и слеће на прилично грубе и неуређене површине, а довољне су му изненађујуће кратке полетно-слетне стазе.
Ниски трошкови одржавања и висока ефективност учинили су овај авион основним транспортним средством у удаљеним деловима Совјетског Савеза: Сибиру, далеком северу и централној Азији.
Двокрилна конструкција му пружа велику снагу пењања. То омогућује авиону брзо полетање, лебдење, па чак и летење уназад уколико улети у снажан чеони ветар.
Овај ваздухоплов може да успори на брзину од свега 40 километара на час, што је корисно при падобранству и „скај-дајвингу“.
Произведено је око 19.000 примерака авиона Ан-2 у СССР-у и Пољској. Хиљаде су направљене у Кини, а ушао је и у Гинисову књигу рекорда као авион који је најдуже произвођен – преко 60 година.
Како је то један новинар BBC-ја приметио, „да је Ан-2 направљен и произвођен са друге стране Берлинског зида, његов отпоран дизајн би га можда учинио далеко познатијим авионом него што јесте“.
Русија сада разматра модернизацију Ан-2 двокрилцем ТБЦ-2 ДТЦ, који би имао теретни капацитет од 3.000 килограма и просечну брзину од 350 километара на час.