Дана десетог септембра 2017, посада Међународне свемирске станице (ISS) је морала да пређе у склониште станице како би се заштитила од радијације коју је ослободила најснажнија соларна бакља у последњих 12 година.
Група научника је одлучила да проучи овај догађај, па су развили нови метод за истраживање и прогнозирање соларних ерупција. Овај метод пре свега омогућује аутоматско детектовање великих експлозија електромагнетне енергије и плазме из Сунчеве короне.
„Анализа нам је пружила нов увид у понашање соларне плазме и њене последице у међупланетарном свемиру, што је од велике важности за разумевање и прогнозирање екстремних космичко-климатских феномена“, рекла је једна од учесница истраживања, професорка са Сколтех универзитета Татјана Подладчикова.
Гигантски облак соларне плазме и последични ударни талас нису опасност само за космонауте. Они могу да стигну до наше планете за само један дан и изазову озбиљне геомагнетне олује. Ово су феномени са највећим енергетским набојем у Сунчевом систему и крећу се брзинама од 100 до 3.500 километара у секунди.
Соларне бакље ослобађају огромне количине енергије, еквивалентне десетинама милиона хидрогенских бомби. Ови изливи енергије утичу како на људе, тако и на електричну опрему.
GOES-R
Снажна геомагнетна олуја је изазвала спонтану детонацију мина америчке ратне морнарице током рата у Вијетнаму 1972. године. Године 1989, нестанак струје у Канади је оставио готово шест милиона људи без грејања и енергије, као и радио комуникација.
Светска економија тренутно зависи од сателита за комуникацију, навигацију, управљање катастрофама и услуге финансијских трансакција, а на њих лако може да утиче свемирска клима.
Пребацивање сателита на сигурни режим рада, гашење осетљиве опреме и промена рута авиона може да помогне у избегавању негативних последица свемирске климе.
У групи истраживача који проучавају овај проблем налазе се научници са Универзитета у Грацу и из Соларне опсерваторије Канцелхохне из Аустрије, са руског Института науке и технологије „Сколково“, из америчке Националне океанске и атмосферске администрације и Кооперативног института за истраживање еколошких наука из САД, из Лабораторије за свемирске науке „Мјулард“ из Уједињеног Краљевства, са Килског универзитета и Универзитета у Потсдаму из Немачке, као и са Загребачког универзитета из Хрватске.
Резултати њихове студије објављени су у Астрофизичком журналу.