„Роскосмос“ се спрема за нове хоризонте: Стиже супер-тешка ракета

Руска државна космичка агенција „Роскосмос“ је у суботу 8. децембра саопштила да ће финалне верзије пројекта нове супер-тешке ракете за космичка путовања бити представљене државном врху Русије почетком 2019. године.

У саопштењу, које је упућено са састанка руководства Роскосмоса“ при Централном научно-истраживачком институту за машиноградњу (ЦНИИМАШ), се дословно наводи: „Финалне верзије нацрта космичке ракете супер-тешке категорије са студијама њене употребљивости ће бити представљене државном руководству почетком следеће године“.

Овај пројекат, у чијој реализацији учествују практично све научно-истраживачке и производне институције руске космичке индустрије, носи назив „Прављење комплекса космичке ракете супер-тешке класе за период 2020-2030“.

Трка у развоју супер-тешких ракета

Конкретни задатак овог подухвата јесте да Русију опскрби сопственом мега-ракетом којом би читав космички програм ове државе био уведен у нову еру, коју би обележиле мисије на Месец, Марс и дубоки свемир. Као таква, ова ракета би морала да има носивост од барем 80-100 тона корисног терета до ниске Земљине орбите. Како будућност читаве руске космонаутике зависи од овог пројекта, не чуди да се он држи у приличној тајности. Конкуренција је јака – САД развијају сопствене супер-тешке ракете као што су „Falcon Heavy“ приватне компаније „Space X“ и још већи „SLS“ (Space Launch System) државне космичке агенције НАСА. Осим тога, сматра се да и Кина у строгој тајности развија лансирно возило сличних карактеристика. Према томе, слободно се може рећи да је у току тиха „трка“ у развоју супер-тешких ракета за освајање објеката Сунчевог система.

При томе, награда није само национални престиж, него конкретна економска корист експлоатације гигантских количина ретких енергената и минерала на Месецу, у појасу астероида између Марса и Јупитера, и другде (детаљније о томе можете прочитати кликом ОВДЕ).

Са таквим згодитком на хоризонту, Русија не штеди новац. Тако је за пројекат развоја супер-тешке ракете нове генерације издвојено готово 25 милијарди долара. Изградња лансирне платформе за ову ракету на најновијем руском космодрому „Восточни“ ће почети средином наредне деценије, а њено прво лансирање планирано је за 2028. годину. Руски председник Владимир Путин је нарочито истакао важност поштовања рокова у овом подухвату. Тако је летос изјавио да је „важно на време имплементирати неке огромне и значајне пројекте, као што је развој супер-тешког ракетног система“, да би потом додао: „Дозволите ми да истакнем да се сва раније постављена временска ограничења морају испоштовати, а пробна лансирања би морала да почну 2028. године“.

Богато искуство

Важно је истаћи и да Русија у овом послу има доста искуства. Наиме, совјетска супер-тешка ракета-носач „Енергија“ из осамдесетих година прошлог века имала је импресивну носивост од сто тона у ниску Земљину орбиту, а прављена је за лансирање совјетског шатла „Буран“, као и војних и цивилних орбиталних станица. Иако је распадом Совјетског Савеза њена судбина била запечаћена, наслеђе овог пројекта је мотор РД-170, који се, са својим потиском од 7.550 kN, сматра најмоћнијим ракетним мотором на течно гориво икад направљеним. На бази овог мотора касније је развијен нови ракетни мотор са две коморе за сагоревање и две млазнице под називом РД-180, за који се спекулише да би могао да се нађе на новој супер-тешкој ракети на чијем развоју тренутно ради Роскосмос“.

Игром случаја, овај мотор до сада није коришћен на руским ракетама, него је монтиран на америчке ракете типа „Атлас“. Уговор о испоруци ових мотора Сједињеним Државама важи до 2020, уз могућност продужетка на 2021. Интересантно је да је 2014. амерички Конгрес наметнуо забрану куповине мотора РД-180 од Русије, услед погоршања руско-америчких односа поводом украјинске кризе. Међутим, већ наредне године забрана је укинута пошто је постало очигледно да САД неће бити у стању да произведу замену за овај мотор у догледно време.

Четири варијанте

Иако детаљи о будућој супер-тешкој ракети „Роскосмоса“ нису познати, неке информације су ипак стигле до јавности. Тако је познато да тренутно постоје најмање четири предложена концепта њене конструкције. Прва опција подразумева трофазно лансирно возило са масом од 2.785 тона при полетању. Оно би поседовало шест стандардних бустера за прву и другу фазу лета, и то преузетих из пројекта развоја „Сојуза-5“. Сви они би имали пречник од 4,1 метра, а погон би чиниле групе мотора РД-171МВ. Друга опција је слично трофазно лансирно возило са масом од 2.830-2.840 тона при полетању.

Трећа варијанта се у великој мери ослања на дизајн „Енергије“ и имала би носивост од чак 120 тона у ниску Земљину орбиту, а 29 тона до Месеца. За разлику од изворне „Енергије“ која је на борту носила шатл, односно ракетоплан „Буран“, овај нови модел би сав корисни терет имао у свом носу. Возило би имало четири фазе.

Испитивања руског ракетног мотора РД-180 4. новембра 1998. године у НАСА центру MSFC. Гориво: керозин и течни кисеоник.

Коначно, четврта варијанта би имала чак пет фаза, са укупно шест бустера за прву и другу фазу. Бустери би били опремљени моторима РД-180 и РД-171МВ. Новембра ове године директор Роскосмоса“ Дмитриј Рогозин је изјавио да ће се на новој мега-ракети користити мотори РД-180, па је могуће да ће управо ова четврта варијанта имати примат.

Прочитајте још! Совјетски „Буран“ и амерички STS: Како је СССР направио бољи свемирски шатл од Американаца

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“