Пет светских технологија које су настале у Русији

Public domain

Завичајни музеј у Перму/Getty Images
Гашење пожара, мерење крвног притиска, млеко у праху, па чак и варење метала, само су један део мноштва сјајних научних достигнућа која су настала и први пут примењена у Русији.

1. Варење метала

Комади метала са високом температуром топљења први пут су путем варења спојени у Русији.

Василиј Петров

Први експерименти који су довели до открића варења (процеса спајања металних делова њиховим стапањем на високој температури) извршени су почетком 19. века, када су истовремено и независно један од другог руски инжењер Василиј Петров и енглески инжењер Хамфри Дејви открили електрични лук. Дејвијев први лук је имао кратак импулс и нижу температуру, док је Петровљев био дужи и стварао температуру довољно високу да се истопи метал.

Петров је почетком 19. века вршио чисто научне експерименте. Међутим, 1881. године је руски инжењер и проналазач Николај Бенардос, који је радио са Павлом Јаблочковом (проналазачем електричне лучне лампе или електролучне лампе), открио да се електрични лук може применити за топљење и спајање метала, тј. за варење. Бенардос је 1885. патентирао овај проналазак, а 1888. је његов метод почео да се примењује у индустрији.

Цилиндар Славјанова.

У исто време је руски инжењер Николај Славјанов предложио да се уместо угљених електрода користе металне електроде што је омогућило варење метала који се топи на веома високим температурама. Славјанов је ради примера направио своје чувено „стакло“, тј. цилиндар од осам различитих метала са високом температуром топљења чији су комади спојени варењем.

2. Млеко у праху

Млеко у праху је важан састојак дечије исхране. Сви смо га ми јели, односно пили кад смо били мали. Међутим, вероватно је мало оних који знају да је млеко у праху откривено у далеким областима Сибира.

Иван Ерих, преводилац из Монголије, написао је 1792. године да у Даурији (Забајкалски крај) Монголи зими замрзавају млеко у посудама, а затим тај лед истопе на сунцу тако да испари сва течност а остане само „суво млеко“, тј. млеко у праху. Убрзо затим је лекар који је радио на истом подручју увео у праксу и промовисао овај начин чувања млека.

Осип Кричевски, коме припада откриће млека у праху, радио је као лекар у Нерчинској топионици сребра (Забајкалски крај, преко 5.000 км од Москве). Он је истакао да су становници Јакутије, од којих су многи радили у топионици, сушили млеко на исти начин. Кричевски је претпоставио да млеко у праху може бити корисно у далеким пловидбама где је неопходна свежа и хранљива храна. Он је такође истакао да „Европљани још не знају за овај сибирски производ“.

Кричевски је користио ову технологију за чување млека у Нерчинску где је умро 1832. године. Исте године је производња млека у праху покренута у Санкт Петербургу. Па ипак, први патент за ову технологију добио је 1855. године Енглез Т.С. Гримвејд.

3. Гашење пожара пеном

Гашење пожара водом није толико ефикасно као што се чини. Много је ефикаснија пена, па макар и она од пива.

Александар Лоран, руски инжењер француског порекла, проучавао је хемију у Санкт Петербургу и Паризу и радио као предавач у Бакуу, највећем граду Азербејџана који је тада контролисала Русија и који је био центар нафтне индустрије Руске империје. Пожари у којима је горела нафта били су озбиљан проблем. Они се нису могли гасити водом или прахом.

Легенда каже да је Лоран пио пиво са пријатељем и изненада узвикнуо: „Еурека!“ Убрзо затим је извршио свој први експеримент у коме је покушао да угаси запаљену бару нафте помоћу успенушаног пива. Експеримент је успео! Затим је Лоран направио пенушаву супстанцу и основао фирму која је производила апарате за гашење пожара. Фирми је дао име „Еурека“. Овај систем је 1907. године патентирао у Русији и САД.

4. Грађевинска конструкција од мреже челичних каблова

Занимљиво је да је технологија настала у 19. веку у пуној мери почела да се примењује тек у 21. веку. Њен проналазач, руски архитекта и инжењер Владимир Шухов, био је геније који је ишао далеко испред свог времена.

Сверуска изложба у Нижњем Новгороду. Хиперболоидни Шуховљев торањ, у позадини главни павиљон, Нижњи Новгород, 1896.

Дијагоналну мрежну структуру Шухов је открио и патентирао 1895-1899. године. Предности ове структуре су мала тежина, способност да издржи снажне ударце захваљујући еластичности конструкције, висока отпорност на корозију, мало или нимало простора за продирање влаге, ниска цена и висока отпорност. Шуховљеве куле и павиљони у Русији већином су и данас нетакнути иако је прошло преко 100 година, а објекти су минимално технички опслуживани или уопште нису опслуживани.

Шуховљев радио-торањ у Москви.

Шуховљев проналазак је у великој мери допринео дефинисању архитектуре 21. века. Мрежасте структуре данас примењују светски познате архитекте као што су Ричард Бакминстер Фулер, Норман Фостер, Николас Гримшо и многи други. Па ипак, овај технологија није била толико популарна у 20. веку јер је подразумевала врло прецизне прорачуне које је далеко лакше обавити помоћу компјутера.

Шухов није имао такву рачунарску технику на располагању али је ипак сам успео све да прорачуна и направио прве мрежасте торњеве (познате као Шуховљеви торњеви) и индустријске павиљоне за Сверуску индустријску изложбу 1896. године у Нижњем Новгороду.

5. Мерење крвног притиска

Ово је један од најстаријих метода који су и данас општеприхваћени у медицинској пракси. Још увек се користи захваљујући својој прецизности.

Сфигмометар Рива-Рочија који је користио Коротков у својим мерењима.

Крвни притисак је један од најважнијих показатеља који се могу измерити у људском телу. Захваљујући њему се могу препознати различите болести и стања. Приликом мерења притиска лекари обично користе две вредности: систолни притисак (максимум у једном откуцају срца) и дијастолни притисак (минимум између два откуцаја).

Било је доста прилично непрецизних метода мерења крвног притиска пре него што је италијански форензичар Шипионе Рива-Рочи открио манжетну на надувавање са којом је повезан сфигмоманометар са живом. Манжетна се стави на руку и надува, а затим лекар прстом проверава пацијенту пулс. Када се пулс не осећа то значи да манжетна у потпуности блокира крвоток и да је њен унутрашњи притисак једнак систолном притиску. Овај метод, међутим, није омогућавао да се измери дијастолни притисак.

Николај Коротков је најпре радио као теренски лекар, а затим се посветио хирургији крвних судова. Он је 1904. године измерио пацијенту притисак помоћу Рива-Рочијеве манжетне и том приликом случајно држао свој стетоскоп на надлактичној артерији. Тада је чуо звуке откуцаја срца који су касније по њему добили назив. Артерија у овом случају личи на цев са течношћу коју притиска манжетна. Када је притисак у манжетни изнад систолног не чују се никакви звуци, а чим се изравна са њим, то значи да нешто крви може да прође кроз манжетну и појављује се звук откуцаја. Када звук нестане то значи да крв тече слободно. Према томе, престанак звука је вредност дијастолног притиска.

Коротков је 1905. године описао овај метод у извештају на пола странице. Светска здравствена организација га је 1935. године одобрила као једини званични неинвазивни метод мерења крвног притиска и он је остао стандард до данашњег дана.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“