Заједница у касарни је посебна социјална категорија са сопственим неписаним правилима и прећутном хијерархијом која не зависи од чина и дужности, него од положаја у мушком социјуму. Редовни војници имају своје критеријуме за „доделу“ статуса и привилегија. Главни критеријум је датум доласка у армију.
Раније, док је војни рок у Русији трајао две године, тај феномен је носио назив „дедовшчина“ (рус. „дедовщина“) и подразумевао врло сурову (практично затворску) контролу и власт „старијих“ над „млађима“. У протеклих неколико година, откако редовни војници служе годину дана, појачана је цивилна и официрска контрола стања у касарнама, тако да поменута хијерархија има више „фигуративни“ карактер, али ипак утиче на расподелу обавеза у оквиру конкретне војне јединице. Ево како се војници међусобно незванично деле на категорије по трајању војног рока.
„Духови“ су они редовни војници који још нису напунили 100 дана војног рока.
За већину градских младића ово је прилично тежак период у животу, и физички и психички. Принуђени су на монотон физички рад од ране зоре до касне вечери, а уз то морају и да самостално решавају све своје проблеме без „тате и маме“, и да се боре за „место под сунцем“ у мушкој заједници. Конкретно, војници сами међусобно одређују ко ће данас или сутра рибати под и WC, а ко ће ићи на стрелиште да пуца из аутомата.
То је период када се младић упознаје са свим чарима војног живота – са рибањем и обавезама дежурне екипе, као и са чињеницом да он, како се испоставља, може да издржи усиљени марш од десетак или више километара. У тим првим месецима наступа психичка криза, из које човек излази много чвршћи или гледа да „ухвати кривину“, тј. да добије задужење у кухињи или стационару, па да ту проведе остатак војног рока.
У овом периоду војник редовно слуша фразе као што је ова: „’Ајмо, чистимо одавде до ручка“. Чишћење и сређивање просторија и круга је у руској армији читава уметност, тако да је и „обука“ младих војника у том погледу врло темељита. Све мора да блиста – од круга касарне и технике у возном парку до личне униформе и пушке. То је прво што човек научи у војсци. Униформа увек мора бити чиста и испеглана (изузев када се иде на терен). Војник увек мора бити свеже обријан, а чизме „има да се сијају“.
После одслужења војног рока многи тврде да су се управо у том периоду навикли на поредак и да им је та навика остала за цео живот.
За прве месеце војног рока може се рећи да је то период живота у коме човек има много обавеза, а нема никаква права.
„Следује вам само свеж ваздух“, често је говорио наш командир у првом периоду војног рока.
Слон је скраћеница састављена од првих слова фразе која би се овако могла превести са руског: „Војник који воли неописива оптерећења“ („солдат, любящий охрененные нагрузки“). То су других 100 дана служења војног рока. Тада један број војника одлази на борбено дежурство.
Отаџбина се брани 24 часа дневно, свих седам дана у недељи, тако да је распон обавеза редовног војника веома велики – од патролирања дуж границе са аутоматом АК-74 на готовс до припреме ловачких авиона и бомбардера за полетање. Једна смена на борбеном дежурству траје 24 часа са трочасовном паузом за спавање. Војник треба да буде психички и физички припремљен за такав напор, и зато се само један број редовних војника ослобађа чишћења просторија и рибања подова. Њима се поверавају праве војне обавезе.
Преостали „старији“ војници пребацују део својих обавеза на нове регруте и уједно заједно са официрима уче „млађе“ како се брани отаџбина.
С обзиром на те околности, они стичу одређене привилегије, од којих је најважнија „слободан викенд“, када војник може да изађе у град и да се види са породицом.
„Деда“ се постаје када најстарија генерација одлази кући, а уместо ње у јединицу долазе нови регрути, па новопечени „старији“ војници почињу да муштрају млађе и да их припремају за будуће обавезе.
Тај период траје отприлике од 200. до 300. дана војног рока. Дежурство у јединици и борбена дежурства су у овом периоду уобичајена ствар, и војнику више није проблем да не спава цео дан и целу ноћ. Осим тога, он већ зна где и како да се сакрије од очију официра и да се мало одмори.
Уосталом, у том периоду га официри већ поштују и комуницирају са њим скоро као да је један од њих, као са „старијим“ редовним војником који треба да припреми „наследника“, тј. неког од млађих који ће га заменити на борбеној дужности.
Официри уважавају „дедино“ мишљење о „млађим“ војницима, јер сви редови живе заједно и свакодневно заједнички раде одређене послове.
Дембељ не потиче од речи „дембел“, него од речи „демобилизација“ („скидање“, тј. завршетак војног рока). Војник постаје „дембељ“ када се у његовој јединици објави списак војника који се ускоро „скидају“, тј. завршавају редовно служење војног рока и прелазе у категорију резервиста.
То су последња два месеца војног рока, када војник може да одахне и да се мало опусти. У том периоду он све своје обавезе препушта млађима и само ужива (колико је то могуће). Може чак и да искористи прилику и залечи „бољке“ у војној болници на рачун државе, и већ размишља о томе шта ће радити у цивилству кад се врати кући.
Поједини редовни војници у тих пар последњих месеци раде нешто што се зове „дембељски акорд“, тј. труде се да одраде неки посао од којег ће војници и официри имати користи и после његовог одласка, и да им тако остану у лепом сећању. На пример, један од мојих другова је последње месеце у војсци провео у уређивању и опремању теретане за официре.
„Дембељски акорд“ је искључиво ствар добре воље, тј. никоме се не намеће као обавеза.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
