Оперативац војне обавештајне службе мора неприметно да прикупи све податке о непријатељу и да „нестане у ноћи“ како својим присуством не би осујетио напад одреда Спецназа.
Шта све мора умети човек који креће у такву мисију?
Сналажење у непријатељској позадини
„Да би успешно извршио задатак на непознатој територији човек мора савршено да се оријентише на терену и да добро познаје војну топографију. А да би то могао, он мора вешто да користи компас и карту. Мора имати увежбано око за препознавање кључних непријатељских објеката, мора да записује координате тих објеката и да их затим ефикасно достави штабу“, каже за портал Russia Beyond резервни официр руског Спецназа који је пожелео да остане анониман.
Владимир Вјаткин / Sputnik
Уз све то, војни обавештајац мора „из прве“ да препозна модел и калибар оружја у непријатељским рукама, као и ниво обучености непријатељских војника и официра.
„Другим речима, мораш препознати да ли је испред тебе ’мајмун са гранатом’ или борац чији је ниво обуке раван америчкој ’Делти’ или британском САС-у“, додаје он.
Поред тога, извршавајући задатак на непознатој територији обавештајац треба јасно да сагледа ко је ко у непријатељским редовима, и у складу са тим да издвоји најопасније мете, те да обавести команду кога треба уништити пре свих осталих.
„Али нема ништа од тога ако обавештајац није вешт у маскирању и не уме нечујно да се ноћу креће по терену, тако да чак ни гранчица не крцне, да и не говоримо о савладавању инжењеријских препрека попут бодљикаве жице, челичне или разапете мреже, итд.“, истиче официр.
Он такође мора бити обучен да без проблема форсира реку и да савладава све водене препреке на најповољнијем месту.
Ко су кандидати за војну обавештајну службу?
Полазећи од антропометријских података, најбољи кандидати за војну обавештајну службу су сувоњави и жилави младићи високи око 175 цм.
Виталиј Ањков / Sputnik
Филмови о специјалним јединицама популаризују заблуду да главни јунак мора бити набилдован као Шварценегер или Сталоне. У стварности је такве мишиће тешко „нахранити“, посебно када човек мора да се ломата по планинама и шумама са ранцем и опремом тешком око 50 килограма.
У јединицу се бирају младићи који још увек студирају. Најпопуларнији „расадници“ таквих кадрова су Академија Федералне службе безбедности и Рјазањска падобранско-десантна школа.
Често се, међутим, „позив“ на пријемни испит шаље и оним активним официрима различитих структура који су током службе постигли изузетне резултате („најбољи међу најбољима“ су добро познати свима у Министарству одбране).
Њихова физичка спремност (са ретким изузецима) мора у најмању руку бити на нивоу спортске категорије „кандидат за мајстора спорта“. Приликом одабира приоритет углавном имају атлетичари, стручњаци за спортску оријентацију и младићи који су прошли алпинистичку обуку.