Тајне руског система ПРО: „Амур“ може да истопи непријатељску бојеву главу

Михаил Мецељ/TASS
Моћни противракетни систем који штити Москву строго је чувана војна тајна. Понешто је ипак познато.

Пре 25 година се у арсеналу руске армије појавио А-135 „Амур“, систем противракетне одбране Москве и Централног индустријског рејона. У питању је јединствено оружје, како по задацима, тако и по могућностима. То је својеврсни нуклеарни „кишобран“ изнад главног града Русије. Кишобран је нуклеарни из два разлога. Прво, „Амур“ штити Москву од бојевих глава балистичких ракета, а зна се да такве бојеве главе нису пуњене пенастом гумом. Друго, за неутрализацију сличних ракета се такође користи нуклеарно оружје, само друге врсте.

Одмах да кажемо: А-135 је једна од најстроже чуваних војних тајни када је реч о борбеним системима. Оно што се званично зна (тј. што је саопштило Министарство одбране РФ) јесте да тај систем постоји, да је на борбеном дежурству и да се континуирано модернизује. Сви остали подаци су прикупљени из јавно доступних извора.

„Амур“ се појавио услед занимљиве дипломатске колизије. Наиме, Совјети и Американци су до 1970. године направили довољно нуклеарних бојевих глава да неколико пута униште једни друге, а уједно и цео свет. Због тога су се и једни и други позабавили заштитом од непријатељских ракета. Испоставило се, међутим, да ПРО заправо увећава опасност избијања нуклеарног рата. Звучи парадоксално, али је тако. Земља која има противракетну одбрану има и стимуланс да изврши превентивни напад на нуклеарни арсенал противничке стране, јер што је мање ракета помоћу којих противник може да узврати напад, већа је ефикасност противракетне одбране нападача. Поред тога, системи за пресретање ракета су пољуљали доктрину гарантованог узајамног уништења, а управо та доктрина је главна кочница која спречава суноврат у Трећи светски рат.

Због свега тога су Москва и Вашингтон склопили споразум о ограничавању система ПРО. Према споразуму, свака земља има право да постави противракетну одбрану само у једном подручју и да њоме покрива радијус од 150 километара. Совјетски Савез је покрио Москву, а САД су покриле стартне положаје својих интерконтиненталних балистичких ракета у Северној Дакоти. Тај споразум је направио велики проблем творцима система А-135, јер су морали знатно да редукују постојећи пројекат и да га прилагоде међународном договору, да би Американци након 20 година једноставно одбацили тај споразум.

Подручје око Москве

Авиони који са североистока прилазе аеродрому Шереметјево специјално заобилазе насеље Софрино. Путник који има мало среће може кроз прозор усред подмосковских шума да види огромну пирамиду са засеченим врхом и белим прстеновима на бочним ивицама. То је радарска станица „Дон-2Н“, то су очи, уши и мозак система А-135. Подаци о овој станици су државна тајна, али није то једини разлог због кога је авиони обилазе. Укупна снага зрачења које она емитује износи 250 мегавати. Бели прстенови на њеним ивицама пречника 18 метара су антене за пријем сигнала. Поред њих се налазе квадратни предајници. Они нису толико уочљиви, али управо ти предајници емитују поменуте мегавате. Помоћу четири пара антена обезбеђен је преглед терена у пуном кругу.

„Дон“ осматра небо, а поред тога тражи потенцијалне циљеве, класификује их, израчунава путање и наводи ракете-пресретаче. Антене направљене по технологији активне фазиране антенске решетке могу истовремено да прате 100 циљева. Џиновски радар у случају потребе може сав тај посао да обавља у аутоматском режиму. Радијус откривања бојеве главе интерконтиненталне балистичке ракете износи 3.700 километара. Осетљивост овог совјетског радара је већ постала легендарна. „Дон“ је, наиме, једини радар који је са Земље успео да у космосу пронађе куглу величине тениске лоптице избачену из шатла Discovery, и да израчуна њену путању.

„Амурове“ стреле

Првобитно је систем А-135 имао пресретаче великог и малог домета са нуклеарним бојевим главама. Пресретачи 51Т6 су 2006. године повучени из експлоатације. Њихово место треба да заузме нова ракета-пресретач великог домета која се тренутно тестира. Зна се само да је она најбржа на свету. Пресретачи малог домета (а у противракетној одбрани је то висина до 100 км) носе ознаку 53Т6. Та ракета је конус дугачак 10 метара и тежак 10 тона. На старту постиже стоструко убрзање и подноси експлоатационо оптерећење до 210 G. Мрежа електричних каблова је умотана у оплату. Нуклеарна бојева глава је заштићена носним конусом од ватросталне керамике.

Нуклеарно оружје „Амур“ се користи за уништавање циљева, али и за њихово откривање. Бојеви блокови се после одвајања од балистичке ракете скривају у облаку лажних циљева. Таква камуфлажа не функционише у атмосфери јер тешке бојеве главе одмах престигну лагане диполне антирадарске рефлекторе, а за препознавање правих циљева изнад атмосфере користи се такозвано „измештање помоћу нуклеарне експлозије“. Једноставније речено, чак и ако прва ракета-пресретач не погоди циљ, детонација њене бојеве главе мења путање свих објеката у близини. Лаки лажни циљеви се распрше као „маце“ са тополе, а тешке бојеве главе само незнатно промене путању.

„Амурово“ нуклеарно пуњење се разликује од других бојевих глава тиме што има додатни блок са изотопом берилијума. Резултат ланчане реакције је сноп брзих неутрона који је погубан за непријатељске ракете. Пролазећи кроз плутонијум њихових бојевих глава, неутрони изазивају превремену ланчану реакцију иако још није постигнута критична маса. У САД је та појава добила назив „ефекат пенушавог пића“, јер бојева глава тешка неколико мегатона експлодира као ћорак. Поред тога, функционисање неутронског оружја је праћено меким али моћним рендгенским зрачењем које за трен ока истопи омотач непријатељског пуњења и распрши га у атмосфери.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“