Како су два пса у свемиру покренула „трку за Месец“

Рекло би се да нема смисла слати псе у свемир када је човек већ био тамо. Јуриј Гагарин је на једном банкету у шали рекао: „Још увек не схватам ко сам ја – први човек или последњи пас“. Али Совјетски Савез је наставио да шаље псе у космос и после Гагариновог лета. Тако је 22. фебруара 1965. у орбиту полетео сателит за биолошка истраживања „Космос-100“ чији путници су били Ветерок и Угољок.

Два пса су провела 22 дана у свемиру, што је у том тренутку био рекорд боравка у космосу. Оборен је тек пет година касније, када су космонаути мисије „Сојуз-11“ провели у орбити два сата дуже.

Одабир

До 1965. године пилотирани летови у космос могли су да трају највише пет дана и ноћи, јер се још увек није знало може ли космонаут дуже да се задржи у свемиру без штете по здравље. Тек је требало проучити утицај бестежинског стања и јаче радијације на организам, и зато је одлучено је да се испитивање, по обичају, изврши на псима.

За ову мисију је одабрано стотинак паса луталица. Луталице су биране јер се сматрало да су издржљивије и паметније од расних паса. Пас није смео бити тежи од 6 кг и виши од 35 цм. Људи са телевизије су изразили жељу да пси, по могућству, имају белу длаку, јер остављају бољи утисак на снимку. Пси који су одговарали наведеним критеријумима подвргнути су врло захтевном тесту издржљивости.

Одсечени репови

Није било лако решити проблем исхране и других физиолошких потреба у кабини свемирског брода, а такође проблем дуготрајног непомичног мировања у истом положају.

„Одлучено је да се пси у космосу вештачки хране кроз цевчицу у желуцу. Направљена је хомогенизована храна која је у порцијама доспевала у желудац. Све је то требало ’увежбати’ на Земљи, и то више пута“, написао је касније Јуриј Сенкевич, члан припремног тима, у својој књизи „Ако се звезде пале...“

Поред цевчице за храну псима су уграђивани катетери у аорту и ЕКГ електроде под кожу. Ампутиран им је и реп јер је представљао сметњу за систем вентилације. То је тешка и опасна операција ако се врши на одраслом псу. Оперисано је стотинак паса, а тридесетак је одабрано за завршно тестирање.

Увежбавање боравка у контејнеру

Кандидате за лет у свемир требало је увежбавати и навикавати на дуго мировање без икаквог кретања. У почетку су затварани у кабину на неколико часова, а затим је време боравка у кабини постепено увећавано.

Пси су фиксирани у одређеном положају тако да не седе и не леже, него висе на каишевима пришивеним уз комбинезон. После двадесетог дана психичко стање паса је почело да се погоршава. Скоро код свих је примећена апатија и губитак на тежини. После 35-45 дана пси су били одлично увежбани, али су ипак цвилели. У оквиру овог програма изведена су три експеримента у трајању од 50-55 дана. После тога је изведен закључак да у космосу пас може да проведе највише 20 дана.

Најбоље резултате су показали Ветерок и Угољок. Ветерок је постао главни експериментални кандидат, а Угољок контролни. Касније је Сенкевич написао: „Радили смо без одмора и за непуних годину дана припремили крајње сложен експеримент. Ветерок и Угољок су провели у лету 22 дана. И поред пажљивих припрема ипак су се прописно намучили“.

Мисија

Пси су убачени у свемирски брод шест сати пре старта. Стављени су у засебне кабине. Поред њих су у експерименталном сателиту биле и ларве винске мушице, луковице и осушено семе биљака, квасац, крвни серум и поједине бактерије заражене вирусима.

Лет је протекао без непредвиђених ситуација. Ветерок је директно у крв добијао средство против радијације. У истим условима су на Земљи држана два пса као контролна група. Угољок није примао тај лек.

Двадесет првог дана (када је препоручена норма била прекорачена) појавила се стабилна тенденција постепеног погоршавања квалитета ваздуха у кабини па је одлучено да се сателит врати на земљу.

„Сателит се приземљио 16. марта, а у седам сати увече пси су већ били у институту ИМБП [Институт за медицинско-биолошке проблеме Министарства здравља СССР]. Сви су ликовали. Контејнери су допремљени у операциону салу. Почело је извлачење паса. Престали смо да се радујемо када смо скинули комбинезоне од капрона са паса и видели да им је сва длака опала, а на голој кожи су имали оједе, па чак и декубитусе“, сећа се Јелена Јумашева, сарадница поменутог института.

Пси су били веома слаби, једва су стајали на ногама. Изгубили су доста течности, а пулс им је био убрзан. Али совјетска државна телевизија је чекала репортажу, тако да су животиње истога дана послате у студио.

Дуг живот

И поред тешког лета, Ветерок и Угољок су се брзо опоравили. Већ након месец дана су трчали по пољу. Живели су дуго и срећно у виваријуму института ИМБП.

Угољок је оставио потомство, укупно шесторо штенади. Ветерок се одомаћио испод радног стола човека који га је послао у космос.

Овим експериментом је омогућен следећи корак у „трци за Месец“ – лет Андријана Николајева и Виталија Севастјанова који је трајао 18 дана и ноћи.